Koliko god konkretno ili očigledno bilo, zbog potrebe da objasni, kritičar apstraktne umetnosti će neko delo proglasiti sasvim apstraktnim. Ako je to jedna linija, o njoj može pričati satima, a ako je ne daj bože trougao ili kvadrat, o tome će kenjati danima, ili napisati knjigu, tri dela.
Kada se pojave na TV-u, redovno poželite da ih gađate klompom.
- Milice, šta misliš o ovom ulju na platnu? Prilično mi apstraktno deluje, mada nisam sigurna da baš u potpunosti razumem poruku slike... - A? Poruka? Maro, na slici je samo konj koji pase travu. Gladan konj, Maro. Jede. - Da, ali njegov položaj u odnosu na posmatrača i ovaj koloritet... - Maro, konj. - Sigurno ima neku poruku, pogledaj i odnos nogu i ovog drveta iza... - Konj.
Dva, u nekim slučajevima i tri čoveka koji su na izgled sasvim obični i normalni, možda samo malo ćaknuti, tek toliko da ne budu oličenje potpune normalnosti. Pojedinačno, oni su ljudi kojima možete da date skladište baruta u kutiju šibica i da budete sigurni da neće da naprave nikakvu glupost.
Zajedno su barut i šibica. Nije zlo što ih je bog stvorio nego što ih je sastavio. Kao što se komplementarni uglovi dopunjuju do pravog ugla tako se komplementarni ludaci dopunjuju do pravog ludaka koji radi sa dva savršeno sinhronizovana uma.
Reči im nisu potrebne za dogovor, ne moraju ni da razmene poglede, obojica su potpuno svesni kakva se sumanuta ideja mota po glavi onog drugog i rade sve šta mogu da povećaju štetu koju će realizacija ideje da napravi. Savršeno se uklapaju i dopunjuju jedan drugog u ključnim trenucima za pravljenje neke pakosti koju niko normalan ne bi smislio. Tu i tamo razmene po koju reč, čisto da prisutne obaveste da će uskoro biti veselo ali da im ne otkriju šta se tačno sprema.
- Jel znaš gde stanuje Batke? - Nemam pojma. - Prođeš pozorište, prođeš gradsku biblioteku, siđeš nizbrdo desnom stranom ulice, prođeš galeriju, veliku cvećaru, pa posle spomenika, druga ulica levo. - Kafana...Kafana!!! - Šta kafana? - Jel ima tu neka kafana? - Ima. - Kako se zove? - "Mali raj" - Aaaa...znam.
...iskrivljeni društveni moral današnjeg čovjekovog sociološkog habitusa, kazuje da se ove tri notorne vrline mogu dokazati samo na "junačkim megdanima", "zaostalim viteškim dvobojima", "muškim ponosom", tj-"borbom za ispravnu stvar"... ...ali čojstvo, junaštvo i čast se nikada nisu dokazivali na megdanima, dvobojima ili ponosom, već brigom, nježnošću, pomaganjem, saradnjom i prije svega saosjećajnošću i saživljenjem...
npr:
Nije častan onaj koji se bori za svoju zemlju na bojištu, i ima pregršt odlikovanja,znački i znamenja ali u svom "drugom životu" kod kuće, ženu ponekad iz "samo dobre namjere"-šibne, sa djecom se ne bakće, vodeći se mišlju-"ženo tvoje je da vaspitavaš"...
No častan je onaj koji nema niti jednog odlikovanja iz rata, a prošao je što i ovaj gore pomenuti, samo se nikada nije trpao u prvi red, a kada dođe kući svoju ženu prvo zagrli, i jedva čeka ćerku u krilo da stavi, a sina da pomiluje po glavi...
Praporci i zvona su samo vanjski izgled, perije koje služi samo za pokazivanje...
Čojstvo i junaštvo nije kada se znaš dobro potući, za drugove daješ sve a kući majka ti radi deset poslova, otac iako je u penziji i dalje zarađuje za tvoje hirove, a ti dođeš domu svome i niti pereš sudove, niti usisavaš, niti hoćeš da prašinu pobrišeš, jer se vodiš mišlju-"sramota me je da radim ženske poslove"...
Čojstvo i junaštvo je kada si tu uvijek za drugove, ali prvo kući da odradiš poslove, nebitno da li majci, ženi ili djevojci...
Ne mjeri se čojstvo razbijenim glavama, već koliko si ih uspio sačuvati od razbijanja... Ne mjeri se junaštvo sa tim koliko si spreman sebe dati, već koliko si spreman razumijeti druge...
Skup osnovnih podataka, sakriven negde duboko u mozgu, koji se aktivira posle deset piva i pet rakija. Ne znaš šta pričaš, gde se nalaziš, šta radiš, koliko je sati..Ali uvek znaš kako da dodješ do kuće, iako se sutra ne sećaš kako si uspeo i kuda si išao..
