Odgovor koji dobiješ od domaćina kad rakiju kojom te ponudi dovedeš pod sumnju da nije domaća. Nakon toga ti samo ostaje da istu nahvališ, jer bi drugačijim gestom uvredio i njega i kuću pod čijim se krovnom konstrukcijom nalaziš.
-'Ajmo po jednu! Živeli! -RK! RK!
Pada na želudac kao gladne pirane, oči suze, nokti otpadaju, jezik trne ne možeš hvala reći...
-Što ćutiš? -Nije loša, je l' domaća? (Teškim glasom, kao da vučeš uljni radijator na 4. sprat.) -JA PEKO! -Ma znam, odlična, kao melem za creva...nego me uplašila malo! -JA PEKO!
Legendarni lik koji postoji od početka ljudske civilizacije. Deo naših života već hiljadama godina. Isprva se pojavio u usmenom obliku (priče), da bi se potom preselio u pisanu varijantu (pisane bajke), na kraju je proces svoje evolucije dovršio u animiranoj, filmskoj, TV i internet varijanti.
On ima jednu funkciju - da nas ubedi da se sve na svetu može, samo ako se dovoljno želi i, naravno ako si gud gaj.
Najčešće se radi u najmlađem sinu koga su matori ćale i stariji burazeri zajebavali dok je on sanjario o boljem životu. Pobeg'o je od rodne gajbe, matorca, siledžijske braće i mrske nemaštine i otisnuo se u beli svet. Tamo ga je takođe sačekalo žešće sranje, svi su mu podmetali nogu, maltretirali ga, zajebavali da je gej ali on je, baš uprkos svemu, zahvaljujući urođenoj dobroti, upornosti i bistrini ipak na kraju uspeo. Obogatio se (sam način je teška smaračina i zauzima oko 75% storije). ...naravno, usput je odvojio najlepšu ribu u priči - princezu/ćerku naftnog magnata/manekenku sa porodičnim imetkom kojoj je ceo život pun kurac istih likova kao njemu samom i koja je sve vreme odbijala najbolje partije čekajući baš NjEGA. Srećni ko mali psi, venčali su se i upražnjavali sve vidove seksualnih aktivnosti, za sve one duge dane zagorevanja.
On je brate zauzet. Obaveze, ovo ono. Stalno mora nešto da obavi, da završi. Toliko je kul da nema vremena ni za piće, ni za fudbal sa ortacima. Baron pre svega.
Uvek je u žurbi. Rokovnik mu je pun. Još dva komada, sa sve ispisanim koricama i marginama, je ostavio kod kuće. Teže je doći do njega nego do glavnog slobodnog zidara u pauzi između vladanja svetom i nameštanjem teniskih fjučersa. Pre će te Raizinger častiti pivdžanom za osvojeno prvo mesto na takmičenju za mister univerzuma, nego prezauzeti ortak.
On ne spava. Stalno zuji, juri. Klinkice, matorke, časovi solfeđa i novinarstva. Teretana, bleja, teretana, cepanje drva sa ćaletom, komšijom, bratom od ćerke kevine kolegince. Moguće ga je uhvatiti na kafu, kao i skinuti Švarcijevoj ćerki nevinost pre braka. Jedino što ostaje je da mu, posle spiska obaveza, dužeg od novogodišnjih želja dece iz Afrike, kažeš da ćeš kontaktirati njegovu sekretaricu.
- De si bratić, 100 godina! - Matori, žurim! - Aj bre na kafu. Nismo se videli bre dugo. Malo da se ispričamo. Pola čuke. - Ma nema šanse. Moram tekti da odnesem lek. Posle idem do grada nešto da završim, pa do neke klinke da joj sredim dvorište. Ako me razumeš. Moram ćaletu da pomognem da utovari ugalj, i zaovi da skine čarape. Moram dedi tabane da izmasiram i babu da odvedem na pedikir, manikir i u solarijum. A onda tek... - Brate... Razumeo sam. Zvaću tvoju sekretaricu da vidi može li me ubaciti u tvoj tefter, negde između taslačenja gospođe Božen i porođaja krave tvog rođaka sa Homolja!
Personifikacija bračnog stanja. U braku, baš kao i na šahovskoj tabli, sve je crno na belo. Kraljica predstavlja omnipotentnu figuru (ne može imati ulogu konja, ali kobile...) te je noseći stub celokupne partije. Njenim gubitkom izgledi za uspešnu partiju se smanjuju, ali igra mora da se nastavi. Kralj, sa druge strane, ladi jaja. Tokom partije se nerado pomera, eventualno u krajnjoj nuždi izvrši rokadu, samo da bi dospeo u situaciju da se još ređe pomera. Ipak, od njegove sigurnosti i blagostanja direktno zavisi krajnji ishod partije. On je, jebiga, kralj.
Žena: Alo bre mrcino, pomeri to dupe, ja crkoh! Od jutros idem na sve strane, trčim gore, trčim dole, a ti samo ločeš i gledaš televizor! (Muž je bez reči gađa kreditnom karticom, a ona dijagonalno odlazi u šoping)
A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju. Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje! Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne? Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi. Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko! Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
Izraz koji na "kultivizacionoj skali" predstavlja aritmetičku sredinu Rakijade u Pranjanima i Novogodišnjeg bečkog koncerta (da, ono što jedva čekaš da se završi pa da počne skakaonica u Garmišu). Dakle, nešto što ostavlja jako dobar utisak na sva čula, nije poseljačeno, a opet nije ni uštogljejno ko vrhovni sudija Haškog tribunala. Kulturna medijana, ukratko rečeno.
- Kad mi je keva rekla da treba da idemo u zapizdinu kod Despotovca, na svadbu neke sestre koja je devetnesto koleno, dobro mi nije bilo. Mislim se u sebi, koji ću kurac tamo. Al ajde. Pomirim se sa sudbinom i krenem očekujući polivanje jeftinim špricerom, guranje evrića pevaljki u vime, tuču mladenaca i slične običaje, kad ono međutim. Lokal totalno avangardan, plitki tanjiri u dubokim, saksije sa rupom umesto čaša, švedski sto koji se rotira u sfernim koordinatama, a u ćošku DJ remiskuje Moravac. One klinke što kite svatove, kače buksne za revere i uzimaju 100 dindži. Kulturiška, majke mi. Jedva čekam da se i mlađa šveca uda, pa da idem opet.
-----------------------------------
- Priznajem da sam imala predrasude. Ipak je on fudbaler, a ja širim noge da smestim violončelo na Kolarcu. Al nemaš pojma koliko me prijatno iznenadio. Očekujem nekog mamlaza u trenerci, sa tarzankom na glavi, kad ono dolazi tip u fazonu voditelja jutarnjeg programa na b92. Znači, bradica od 2 dana, džemper, ispod viri kragnica od šulje, neke krem pantalone i kanađanke iz ofis šuza. I ne samo to, dečko čita, odma' sam ovlažila na Preverove stihove. Jebote, da mi levi bek recituje Barbaru, zamisli. Ništa, primim se ja ko nikad, odemo kod njega gajbi i odvalim ga od pičke. A on fin maksimalno, čak me i pitao gde da mi svrši. Al bila sam malo zločesta, nisam mu odma dala facijalni kamšat, već samo sise da mi isprska. Mica jedna, posle me detaljno obrisao svršavačkim peškirom i skuvao fuka. - Kulturiška, nema šta.
Monoton život ili radnja. Štaviše toliko monoton i milionima puta ponavljan da osoba koja je upala u ovaj vrtlog bespuća dobija suicidalne misli svaki dan. Ali uvek ima "nešto" što tera mučenika da se bori svaki dan, nešto što tera Sizifa da gura kamen do vrha, iako zna da će pasti.
-E Đole, hoćeš sa nama u kafanu večeras? Okuplja se cela ekipa. -Ne mogu. -Pritegla lanac ona tvoja, a? -Ne, ostavila me. A odlaskom u kafanu ću prekinuti sveto trojstvo mala nevesta-sulejman-bravo šou. Tako da ne, nikako. -Kol'ko si ti ustvari puko jebote... Šta osta od onakvog čoveka.
Po legendi, reklo bi se, neko nezgodno, vražje biće, bezoblično, nepojmljivo... Katkad u obliku žene, nekad mačke, psa, nekada sa kozjim nogama ili zubima Save iz Zarožja. Generalno, uvek zajebano i voljno da omađija, te gurne u jendek ili ne daj bože krivu jarugu. Za čuti i prekrstiti se, te reći: ''Tam bilo, tam ostalo!'', šeretski odmahnuti ili se podrugljivo seljacima nasmejati... :Hehe, seljaci!: Ali eto, moram odmah da rečem, Omaja nije kuče, ni Čubaka, ni Jeti... ni koza (dobro, možda jeste u nekoj Albano varijanti) već je ok riba, mislim žena, ne sirena... Možda, eto samo malkice luda u glavu. Ali ko nije? I jako joj je zort i dosadno, jbg, besmrtnost i te cimke su je ponele, muka, oće i ona kao sav normalan svet... i da potegne i da zapali a i da se... A realno nije uopšte nagrđena. Nego da ne tupim. Ajmo mi nazad na sam početak...
- Kude ćeš sag sam, viš li kakva je magla, sedi si ovdeka, lepo će si prespiješ, pa jutre doma kad svane. - Baba ne brini ništa, ja sam veliki, na jesen ću u treći razred. A i tek je prvi mrak, ti si u mojim godinama pred čoporom vukova izmicala. Nemoj sad tako meni... Odoh ja, časkom ću do kuće. - Dobro sine, ako si tako rešio, al' požuri si lečka i paz' dole na ''Bajkinu dolinu''! - Što da pazim? - Ma ništa, mislim si sve, strmo je, ljizgavo! Ovej kiše na oblak, najgore... samo razbačkaju. Aj uzdravlje! (Deco, deco, nikad miran san od vas!) ...
- Dobro veče teto! Ne, hvala! Pa ne mogu ja to teto, mali sam. A ko ste vi, nisam vas viđao... *NeeeEEEE!!!* ...
- Deda, još po jednu pa da bežim. - Gde da bežiš? Da završimo ovu kilajku, pa možeš onda. E kad si ti meni sine danas pokosio Padinu. E junačino moja! - Nestale mi deda cigare, nije drugo. Aj vidi da l' ti ostala možda neka u onom svečanom kaputu što ga furaš na zadušnice. - Da poglednem... Nema, al eve ovo, burazer tvoj ostavio neki ljuti duvan prošlog puta i neke čudne papiriće za motanje. (znam da je nerealno al' već nekako stvaram sliku one babe iz ''Rana'' i blagosiljam ovu starinu) - Fala deda! (nažalost samo buđava krdža s buvljaka, puna lijanica, na krajevima baš pozelenila) - Smotaj i meni jednu i nalij! I gledaj da umanjiš taj duvan! Znam... i ja sam krenuo na tvojim godinama, ali... - Dobro je deda! ... - E pa idem ja... Vidimo se!
Letnja, vedra noć, mesečina... milina za leći u travu i ostati tu. Nego eto, rešio ja, šta ću u planini, kosio celog dana, pa aj kući, sutra praznik neki, ne radi se, taman da prođem po čaršiji. Krenuh kući, sa mnom keruša Una, vučem neko vojničko ranče, unutra mi ostali brus i nakovanj, te pljoska s rakijom, maltene puna. Kod nas ti je običaj da se posle večere rakija više ne poteže, al meni i to sad godi, dug put, pa neću valjda do doma suva grla... Polako, polako, spuštam se, katkad potegnem iz one pljoske, i konstantno se gušim s onom ljutom krdžom. *U jednom trenutku, kao da čujem koračanje pored sebe... s leve, gornje strane te kozje putanjice. Zastanem, osluškujem, ništa. Pa jebem mu mater, nije valjda da me uvek ovako na prepad sustiže piće uz put! Nastavim da hodam, ali opet čujem koračanje... keruša Una se uznemirila, al' mesto da se da u gonjenje, što uvek i čini, počela da cvili i da mi se pripija uz cevanice. Krenu neka čudna jeza da me hvata, nije da umišljam. Pred očima mi se vraća jedna slika iz detinjsva, opet ona, devojka što je onda videh a ostali me kad im rekoh, ubediše da je umislih, tad nisam bio lud još uvek, jbg... al' ajde, verujmo bar formalno starijima. Imam perorez u džepu, polako otvorih oštricu, tu mi i upaljač... prolaze mi raznorazne priče iz filmova, stripova, dedini prepričani doživljaji sa drekavcima, stričev lov na reinkarnisanog šakala... :Polako bre čoveče, koj ti je?: Nisam neki vernik, al' se prekrstih za svaki slučaj i potegoh opet iz one pljoske. Hodam tako i dalje, pored mene, cenim... neka utvara takođe korača, premišljam, gledam a ne vidim, mašem onim perorezom ne bih li potkačio kakvo monstruozno biće te proburazio, a ono ništa. Frka mi, ne purnjam odavno, zašto sad ove priče, nisam se valjda tolko odneo? Što je najgore, i pas se nečega boji. Približavam se mističnoj ''Bajkinoj dolini'', pored nje postavljena klupica, godinama ta hrastova sklepotina odoleva zubu vremena i nađe se putniku namerniku da sedne i odmori bar malo u ovoj guduri.* :U jebem ti! Na njoj sedi neko. Neko ko je kapuljaču navukao. Nije valjda kosač? Mamu mu jebem, liči na njega, da ja navrnem ljutu još jednom, pa kud puklo, možda je poslednja. Stegoh u desnoj upaljač, tako mi stisak pesnaje žešći, u levoj otvoren perorez. Idem, pa šta bude.
- Zdravo mali, opet se srećemo! (čuo sam jednom legendu u selu, da kad vidiš kakvu neman ili bar vuka, gubiš glas, te ne možeš da vičeš. E pa demantujem, nije tačno... odgovoriš ali deluješ kao da si se usro u gaće, pa dobro skoro da je tako bilo, nebitno sad) - Z z zdravo! (Izgovorih junački, a keruša se dade u beg ko đavola da vide. Pas najbolji prijatelj, a? Aj neka mi neko opet pomene ovu floskulu, da ga odma u nozdrve spučim) - Imaš li vatre putniče? - N naravno... - Porasto si! - Jesam... Čekaj, čekaj, je l' ovo sve stvarno? Je l' sam ja sad umro ili šta? Ti si smrt? Ko si ti? - Ne budali... /Da l' sam mrtav?/ hehe. Ovo me još niko nije pitao, mislim niko živ, hehe. Nego daj tu pljosku! - Kako znaš da je imam? Čekaj... Pa ti si Omaja iz doline, ti si me jurila kao klinca onomad, ti si ona što je Bajku survala u provaliju, ti si Liku čekićem udarila u rame??? - Dobra... Uuuu, domaća... Ne seri bre! Nikog ja nisam ubila, Bajka je sam pao pijan, a Liku je crno dete potkačilo, ja s tim nemam ništa... To što si ti bežao je već tvoja sramota i onda sam samo malo htela vatre... i živosti! Vi seljaci ste me nazvali Omajom! - *Znači, sad nećeš da mi sisaš krv, da dođe jato vampira, da me jebete kako već znate, pa da me sutra egzorciraju? - Hahaha, primitivni ste bili, primitivni ostali, ja sam samo jedna izgubljena duša, kao i ti... Doduše, sad tebi u tom stanju i ne vredi objašnjavati, pođimo kod mene!* - Gde? - Videćeš. Veruj mi, veruj bar jednom u životu... bar ono, mislim, opusti se! (kolko puta sam ovo čuo, ko mi sve ne reče, ćale, keva, riba, ortak, zubar... Ma idem, ionako su mi otupela čula a i razum... bole me brige, iskreno nisam ni znao da je Omaja ovako ljubazna...)
- Izvoli! - Sunce ti poljubim, odakle ova pećina ovde? Pa hiljadu puta prođoh, ne videh ovaj ulaz? - Dobro, aj sad... Sunce baš i ne moraš da pominješ! A, jesi ti debil decxko? Pa ulaz je morao biti sakriven. Šta? Je l' treba da bude na čistini, pa da me po šesti put spalite, kao onaj tvoj askurđel Miloje s pajtašima 1700 i neke? - Nisam tako mislio, izvini!
A ovde sad ovo, sve za divno čudo... čisto, pod konac, poređano po kamenim zdelama i policama. Videh na niski nasušene komadiće nekih pečuraka (volim pečurke od malena i rado ih prikupljam, čak mislim i da ih poznajem, malo se osokolih, htedoh i sada pametan da budem u ovom možda poslednjem času). - Sušiš, a, Boletus edulis, volim ih i ja? - Ma jok, Amanita muskaria et panterina, hranljivije su a i slikovitije... ako me razumeš, hehe. - A šta ti je ovo? - E to je već prah vrganja, ali ne edulis već satanas vrste... Imam i vina, a od crvenih gloginja i... - Što bi se reklo, imaš sve, svaka čast. Još samo krilo slepog miša i taman, hehehe? - Postao si i duhovit, a paz' ovo gore! (Jebo me sunce, masa slepih miševa sisa okačenu svinjsku glavu... Da se ne ponavljam, odnešen sam ko Živan, al' opet me stra. Čujem oko ulaza Una laje ponovo. Dobro je, mater ti pasju, što malopre pobeže. Valjda će se razdanjuje uskoro. Ipak ovo nisu čista posla, moram nekako da zapalim) - Da pustimo po jednu crticu praha ludare? - Da pustimo! (Nemam kud, da je ispoštujem pa da nekako zapalim, neće valjda da traži i da je opalim? Gde sad ovako utronjan.) - Čula sam te majmune! A mislila sam da si dostojan, još kad te kao klinca ugledah! - Ne, nisam ništa loše... Ja... - Ajde, gubi! - Pa ti možeš da čitaš misli? - ODLAZI!!! (zadrhtaše svodovi)
Konstatacija za osobu koja priča telefonom ko navijena bez prethodnog predstavljanja.
-Alo Jovice, evo sad sam se probudila, spremam doručak za decu, kako si bio dobar sinoć bre čoveče, još me boli karlica. Aj večeras kad dodješ s posla da ponovimo, obući ću ono crno erotsko rublje što ti voliš i uspavaću decu ranije. -Gospodjo pogrešili ste broj, ja nisam oženjen i nisam Jovica! -tu,tu,tu,tu...
Lako ti je boskovati u velter kategoriji kad imaš 90 kila. Uđi u ring sa nekim malo jačim pa da vidimo kad će te izneti. Prodaješ biciklicu u Bambi super ligi k'o šećernu vunu na vašarni dan. Odeš u Evropu i nakon dve godine grejanja klupe shvatiš da se ono što si ti igrao ne može zvati fudbal. Uzimaš 50% marže u svojoj radnji i zabole te što njih 10 uđe u nju danas. Svejedno imaš zarade. Sutra se otvori novi supermarket, a ti tražiš crveni marker i karton da napišeš apsolutna rasprodaja i odlaziš do komše Pere jer si čuo da mu treba novi radnik na mešalici.
- Kako je tvoj brat prošao na međuopštinskom iz matematike? - Kako? Bolje da nije ni išao. Da je bilo negativnih poene otiš'o bi do apsolutne nule. - Zar nije bio prvi ovde na opštinskom? - Jeste jeste! Kad mu je jedina konkurencija bio onaj stočar Marko. Da mu se taj dan nije telila krava, došao bi i odvalio mog burazera.
Period u životu jedne žene. Ne mogu ti baš tačno reći kada počinje, kad se završava i koliko traje. Ali se da prepoznati. Video si je, prošao pored nje. Ne, nisi se okrenuo i zviznuo, ali si u trenutku zaboravio kuda ideš, šta radiš, zašto postojiš...
Njena fizička lepota ovde nije primarna. Ta žena jednostavno cveta u punom jeku i svesna je toga. Ima siguran hod i samopouzdanja na zajam. Ne govori mnogo, ali kaže puno. Zna šta želiš, čak i kada ti ne znaš šta osećaš.
A možda si je poznavao dok je još bila krhki mladar u džungli trnovitih ruža ili kasnije, kada je kao tek rascvetali pupoljak stidljivo promaljala svoju potencijalnu savršenost. Ili si je pak, posedovao kada je već bila precvetala, uzaludno prskajući usahlo stablo, dok lati neumitno opadaju, jedna po jedna. Možda je možeš prepoznati i kao sasušeno poljsko cveće bez mirisa, zagasitih boja, ali sa titrajem u očima, kao daleki svetionik blještavila kojim je nekada sjajila.
Ali ako si je ubrao u cvatu, dok je nesebično širila behar oko sebe, ako si bio izabrani srećnik kome je uzvratila emocije, baš tada, dok je cvetala... Pa čestitam, čoveče! Ti me razumeš.
