Besisnice.
Daskare level pro, koje čak ne furaju ni brus-plus, ubeđene da izrazito golišavim levim, ili desnim potezom od vrata do ramena skreću pažnju sa svih manjkavosti. S obzirom na usiljeno ispoljenu žgolj, vrlo verovatno da im ni dupe ne krasi bogznakakva udobnost.
- E, ćao, dobra žurka, zar ne? Nego, mogu li da ti ližem tu ključnu kost?
- Hihihihi, baš mi je drago da ti se dopada, ali imam ja još osetljivijih regija u neposrednoj blizini, odmah ispod.
- Nemaš.
Zakon Srbije kaže da se srednjoškolske ekskurzije mogu organizovati u inostranstvu tek u 3. i 4. srednje, tako da, eto šanse da se gomila tinejdžera prošeta po Evropi i upozna se sa blagodetima ( čitaj: odvali se od alkohola ) Grčke, Italije, Francuske, Španije ili Češke.
Ekskurziju razredni starešina najavljuje početkom godine obaveštenjem da se ide za mesec dana i da sve to košta samo četrdeset i kusur 'iljada, plus dnevnice od nekih 30, 40 evra. Na đacima je da raspodele dva gratisa, oni se međusobno pokolju oko toga, pa razredna na kraju uzme stvar u svoje ruke i podeli gratise na 20 i kusur dela. Sledi nekih mesec dana nabavljanja pasoša, vađenja viza i drkanja oko raznih drugih papira, kao razlog neznanja prilikom ispitivanja đaci se pravdaju sa: "Spremam se za ekskurziju", iako klinac samo ladi jaja dok se ćale i keva lome da potegnu veze i izvade pasoš na vreme.
Dan uoči puta u kofere se pakuju grickalice, sokovi, 15 pari čarapa, 16 para gaća, gomila majci, pantalona. Opšte rasulo u kući.
Polazi se sa nekog parkinga u 5 ujutru, noć pre toga kol'ko god da se trudiš, nema šanse da spavaš više od pola sata. Putuje se ceo dan, staje se nekoliko puta, na prvoj benzinskoj pumpi troše se prve pare - odeljenski pušači kupuju po boks "Marlbora", kol'ko da potraje prva dva dana.
Stiže se u hotel oko 8 uveče, tačno na večeru, tu će razredni starešina svima da podeli po ulaznicu za diskoteku koja je ujedno i žeton za besplatno piće.
I ETO! Napokon, posle ko zna koliko hiljada kilometara puta, vrhunac ekskurzije - prilika da se svi kolektivno masakriraju od piva, balantajnsa , Džonija ili Džeka; ćaletova prepečenica je svoju ulogu odigrala još u hotelskoj sobi. Odeljenske face noć će provesti valjajući se u svojem izbljuvku, ali to je fora , šta bi inače prepričavali svojim ortacima kući? Napije se i po neka riba, zakrljaju se neki iz odeljenja, razredne starešine ne podignu ni glas na njih, navikli su, jebiga.
I tako sve, puta 6. Kinta se sprca do trećeg dana u najk šopu, na alkohol i suvenire. Drugi dan se pije u sobi, treći dan u diskoteci, četvrti u sobi , peti u sobi, dok se šesti dan pije opet u diskoteci i to najžešće zato što se sutra pali kući.
Deca se vraćaju kući sa gomilom snežnih kugli u kojima su razni Koloseumi, Ajfelove kule i Krivi Tornjevi, razglednicama iz Paralije, sombrerovima , novim patikama i dresovima Juventusa, Milana, Olimpijakosa ili Panatanaikosa.
Kada se prepričavaju utisci redosled je: šljokali smo, šljokali, zezali se, šljokali, kupovali, šljokali, zezali se, šljokali u sobi, kupovali, šljokali. Na pitanje: "Pa dobro, kakav je Koloseum?" odgovara se sa: " Pa ništa posebno... ali znaš kak'e sam tike uz'o u Rimu taj dan, 50 evra, džabe!"
Podjebavanje džangrizavih penzionera koji stoje u redu za penziju.
Jedini poznat slučaj korišćenja prideva "Krasan" u srpskom jeziku.
Ne baš najbolji način čupanja iz govana, ali dokazi su tu i jedino ti ostaje da priznaš grešku i probaš da predstaviš sebe kao žrtvu. Navukli su te, nisi mogao odoleti. Nisi hteo, jbg.
- Skote jedan, kako si mogao da tovariš Jelenu u dvojku?
- Ljubavi dozvoli da objasnim.Znaš da volim da se istovarim ujutru. Ti si još spavala a ja otišao do klonje. I ja sam samo prolazio kraj njene sobe a ona u kariranoj suknjici, uci. A ti znaš srećo da sam ja slab na taj skulgrl fazon. A i bliznakinje ste, reko' isti kurac daj da ga srgam kad sam već tu, da tebe ne budim.
_______________________________________________________________________
- Deda, šta se radi?
- Ovo-ono.
- Pa jel lepo to što radis? Imaš li ti recepte za te stvari?
- Ja sam samo prolazio i ne'am pojma, vidim otvoreno... Možete i vi da uđete kao hepiaur. Jeste vi u civilu?
Čovek misterija.
Niko ne zna kako on izgleda. Niko ga nikada nije video. Znamo samo da je fudbaler, a insajder je nedavno dobio informaciju da igra za Fjorentinu. Čak i da je to istina(vlasti nisu proverile ovu informaciju), niko živi pod kapom nebeskom ne zna da navede nijednu utakmicu na kojoj je on igrao. Iako ponekad njegovo ime izađe u novinama, to je uvek samo ime, nikada slika ili nešto više. Iako je večiti kandidat za reprezentaciju, za nju nikada neće igrati jer se time obesmišljava njegovo postojanje.
On nije Fejsa, koji je neprimetan i kad igra. On nije Bambi, koji je itekako primetan i kojem psujemo mater ćopavu svaki put kad šutne. On je Nikola Gulan, koji vreba iz senke i pije čaj, ili šta već radi. On je onaj lik iz krimića koji se pojavljuje samo u priči drugih likova i za kojeg si apsolutno siguran da stoji iza svega što se dešava u filmu. Ali to nećeš saznati kad odgledaš film, jer on uvek ostaje u lakoj izmaglici tajnovitosti.
Večita pretnja za reprezentativce na svakoj poziciji, pošto niko ne zna na kojoj on tačno poziciji igra. Ne d'o Bog da ne slušaš šta ti selektor kaže, inače će odma da zove Nikolu Gulana. Legenda kaže da je jednom i pokušao, ali da je igrač već na kolenima molio za milost, pa nije bilo potrebe da se kaže da uopšte nema njegov broj u imeniku.
Zapravo, sva je prilika da on uopšte ni ne postoji, već da je izmišljen radi boljeg funkcionisanja sistema.
Misteriozno dugme na svakom fuš uređaju za igranje video igara za koje niko živ ne zna čemu služi, čak ni Kinezi koji ga meću u te krajnje nekvalitetne komade plastike. Bela drvena bojica među elektronskim uređajima.
Video si ga i pritisnuo bezbroj puta. Čisto da vidiš hoće li se šta desiti. Na Terminatoru (Nintendu ako si bio buržujčina i ako ti je ćale bio švercer nafte i Rumunki), nekoj lošoj kopiji Soni keca koji si dobio od famelije za dvanaesti rođendan, kupljenoj u Turskoj kad je tetka išla u nabavku džinsa koji prodaje na buvljaku, dalje na prvom kompu kad si otkrio zarazu zvanu Pro evolušn soker. Nikad se ništa nije desilo, jebo ga kurac. Jedni su verovali da je to dugme koje ti čini automobile i fudbalere na igrici bržim, drugi da kad ga pritisneš određen broj puta u kombinaciji sa drugim tasterima otkrivaš tajne nivoe u igricama, treći da je neophodan za izvođenje seksalitija itd. Prava istina je da kad ga pritisneš aktiviraš GPS pomoću kog iluminati iz NATO-a otkriju gde živiš pa te posle lakše bombarduju, a mogu i da ti uhakuju akaunt na fejzbuku i pobrišu svu pornjavu i seminarske za faks. Pa ti pritiskaj i dalje.
-O'š sivi ili crni džojstik?
-Sivi, nije mi niko umro, pu pu.
-Na. Šta radiš to?
-Pusti me brate, to mi je ritual. Reko mi Ćomi Ništak još dok smo pikali ISS na soniju da ako pritisneš turbo tri puta i strelice redosledom kao kad se krstiš dobiješ sve crveno raspoloženje.
-Zajebo te Ćomi, to se namešta u podešavanjima.
Onaj fini, ponizni, ljubazni, nadasve skrušeni kmet u koga se pretvara svaka osoba, od bodibildera do profesora pred šalterskim službenikom koji treba da mu overi papire.
-Gospodine, morate da potpišete još ovde, ovde, ovde i ovde, a onda da se okrenete da vas malo jebem u dupe, pa ću da vam overim sve za tri dana.
-Naravno, naravno, poneo sam i vazelin.
Odgovor na pitanje: "Kako je bilo sinoć?"
Znači da nemaš lepe reči za svoje ponašanje. Ni Đani Ćurčić prokleti ne bi imao, a onda znaš koliko je sati. Da je ono čega se sećaš loše, a ono čega se ne sećaš još gore. Da si leš u poodmakloj fazi raspadanja.
Zato što si sinoć šukao vinjak kad da si pobedio na tenderu za "Telekom", a ne treći put za redom pao isti ispit. Zato što je količina dspija koju si sasuo u nosurdu ekvivalentna količini aleve paprike koja ide u paprikaš za sedam osoba. Zato što si pojebao neku kafansku milfaču koja u sebi ima sve poznate polne bolesti i jednu još neistraženu. Zato što su te neki gajgeri salomili od batina, skinuli patike i ubacili te u kontejner kad si se sam k'o kerina vraćao kući.
Kad te je pukla jebena emocija od previše dspija plakao si zorom ćaletu na ramenu jer je Sima ostavio Necu i baba Risku prokletu i otišao kod Eve Ras da ždere i kenja. Tad ti je i majka plakala.
-Matori, kako je bilo sinoć?
-Ćuti, ne pitaj. Tražio sam se jutros u novinama.
-Koja rubrika? "Crna hronika", "Luda planeta", "Verovali ili ne"...
-U svim brate.
-Znači bilo do jaja?!
-Do jaja.
Dete koje vratiš iz vrtića. Odvedeš ga ujutru živog i zdravog, a uveče uneseš u kuću zajedno sa svim najnovijim virusima gripa.
Hoćeš se vakcinisati?
Ma jok, imam ja mog malog "trojanca". Odvedem ga u vrtić, i kad ga vratim zakačim sve moguće viruse! Posle zajedno odležimo par dana i mirni smo celu zimu...
Odgajanje mladunaca – najobimniji i najiscrpniji sport kog čovek može da se lati. Pa ipak, i ta strmina ima odmorište – prvenac. U roditeljstvu, prvo čedo ti dodje ono što bi se u kompjuterskoj igri zvalo „skirmish“ ili „playground“; a i ne pristupa mu se mnogo drugačije.
Kao što se prvi mačići (i palačinke) u vodu bacaju, tako smo i mi prvonikli ponosi naših roditelja zgodno poslužili da se isprobaju batine (pa po pristignuću sledećeg deteta bace u zaborav), da se leče kompleksi (sviraj harmoniku, treniraj karate, javljaj se komšijama, idi na fakultet), i da se natenaaane usavršavaju roditeljske sposobnosti uopšte. Ali i pored toga, više nam naša mladja i od nas uspelija slika duguje zahvalnost, nego što nam roditelji duguju izvinjenje. Mi li da vam tabamo staze, pizda vam materina balava!
Legenda:
Sima (A) - prvi sin (a jel’ da da je ime za šupka...?)
Neba (B) - mladji mu brat
A.1. Privodim ja (17) 7 godina stariju ribu, pucam od ponosa. Moj prvi put. Nisam lagao za godine, ali je nisam ni pripremio na to da moja majka gleda na mene kao da još uvek imam 12. 04:00h, budi se keva, provaljuje u sobu, riba se pokriva preko glave, u zemlju da propadne, ja nalazim bokserice, pokušavam za početak da izvedem kevu iz sobe, ona poseže za pokrivačem, potpuno sluđena, da vidi ko „spava kod mene“. Čitava scena traje 15 minuta, jastuk i erekcija dva ovna na brvnu, ribin identitet ostaje tajna, keva gleda u prazno mesec dana.
B.1. Skype video call.
Ja: Ćao kevo, šta ima kod kuće?
Keva: Evo, stigla s’ posla, ćale na putu, a Neba (16) ima gore neka posla sa Zoranom...Hehe...
kroz po metra tavanice čuje se Zorana, urla na bosanskom, bas ritam, dal’ od muzike dal’ od Zorane, plafon se ljušti, keva provlači prste kroz kosu, stresa malter
A.2. Vraćam se sa splava (18), kako ulazim u hodnik bacam peglu na tri strane sveta. Bude se keva i ćale i zatiču me kako ribam zogerom sopstveni master-piece. Keva plače 2 dana, ćale ne priča sa mnom 6 meseci.
B.2. Stiže Neba (17) sa moto susreta, odlazi na sprat, baca peglu kroz prozor svoje sobe (daleko klonja, jbg...). Ustaje u 14h.
Keva: Mislim da bismo trebali da porazgovaramo o nečemu.
Neba: Daaj, zajebi bre, svaki put nešto da se pravdam, muka mi je više... Idem negde, ne znam kad ću doći.
keva riba prilaz garaži
ćale ne zna da se išta dogodilo, keva dočekuje Nebu u 23h sa gibanicom
A.3. Saopštavam (19) roditeljima da planiram da radim, uštedim i kupim polovan auto. Slede tzv. dobronamerni saveti. Presuda: GSP, doživotna.
B.3. Neba (18) u petak doćeruje zver na dva točka od 550 kubika i 1800 eura. Pare pozajmljene, odakle da se vrate nema. Keva i ćale psuju i kunu. U ponedeljak keva zove ostale članove moto kluba na pitu i pivo da časti, ćale zavlači ruku u zadnji džep i insistira da se samo najbolje ulje kupuje.
A.4. Keva se vraća sa roditeljskog.
Keva: Simo (19), kaže razredna da imaš dva neopravdana u ovom tromesečju... Sve ostalo je hm kol’ko tol’ko u redu, ali naišla sam i na profesoricu francuskog, kaže da se ne trudiš kao nekada. Nije pitanje ocene, kako stvari stoje proći ćeš 5.00, ali zar da traćiš potencijal...? I svi ostali profesori misle da možeš više, ja ne znam šta se sa tobom dešava u poslednje vreme. Trebaće ti Simo, za fakultet, što više sada naučiš, manje ćeš na fakultetu!
divan traje jedno martovsko popodne (već pomeren sat), nastavlja se na rate do prijemnog
B.4. Keva se vraća sa roditeljskog.
Keva: Nebo (17), imaš 4 jedinice.
Neba: Ma nije, prof. deljanja samo devojčicama daje pozitivne, iz tucanja kamena me prof. ne voli, iz utovaranja džakova sam radio kontrolni bolestan, sećaš se, a srpski, pa koi mi to kurac treba u životu!
Keva: Pa dobro, ali u slučaju da se predomisliš za fakultet...
Neba: Jeste, da se predomislim! Život da mi prođe tamo, hoću da radim pošteno, da učim zanat (koji?), da se osamostalim, da budem čovek!
Keva: Pa i to što kažeš...jeste Simo, šta bleneš, Neba je uvek bio onaj vredniji po kući! Tebe smo uvek puštali „jao, pusti Simu, mora da vežba harfu, jao pusti Simu mora da uči za takmičenje iz Starogrčkog...“. Nego, Nebo sine, kaži majci, kako je Zorana?
*Svaka veza izmedju aktera interpretiranih događaja i stvarnih ličnosti je sve samo ne slučajna, i ni jedan događaj nije fiktivan. Mnoge životinje su povređene prilikom nastajanja definicije (e, za to pitajte Zoranu!)
Grčki hijeroglif za slušalice.
