Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.
Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.
Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac. Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja. Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema. Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno. Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.
Šta trażi čovek u Češkoj?
Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.
U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.
Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.
Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.
Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...
Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.
Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.
Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.
Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...
Bezbojan dan, u istoj sam kafani iste ulice, kao u bilo kom od jučerašnjih dana. Napolju sipi kiša, a mene odavno nisu zvali po imenu. Ne sećam se odakle sam došao. Pevušim neki mol, dok moja devojka rešava ukrštene reči čekajući da se ohladi supa na stolu. Ulaze kolege sa posla, klimaju glavom. Beše Oktobar ili Mart. Dovrših kriglu piva, naručih drugu, i sklopih kapke na kratko. Prsti su mi bili ukršteni, a laktovi na stomaku. Mislio sam da umirem. Lep osećaj, ali svejedno.
Weltschmerz, oduvek u Češkoj, a ona u meni, kaže zašto da uvek dovršavam misli...
Tehnika obuvanja dva para čarapa metodom jedne preko drugih. Koristi se u zimskom periodu. Moguće je koristiti i komplementarne parove, gde je jedan par čarapa cepan na prstima, a drugi na petama, pa se Dual Core tehnikom ovi nedostaci pokrivaju.
Kako sam ja čuo,to je čest oblik zabave u urbanim sredinama (kako to oni vole da kažu),odnosno gradovima.Oni se tako skupe u grupe od po nekoliko njih i onda tako,tamo puše drogu.
Kod nas u selo to nema.Mi to ne damo.Mi sednemo ispred prodavnice ili u kafanu i lepo pijemo ko ljudi.Ne pušimo drogu.
Neprestano izlaženje/ulaženje u prostoriju . Neko ko nema mira, pa se okačio na vrata pa otvara/zatvara, i onda starijim osobama Ćurli po ledjima . Uglavnom ovaj izraz koriste starije generacije .
Dragane sta tvorizaš sa tim vratima, smiri se više, Ćurli babi po krstima .
Kada se čuje, za onoga kome je upućena je već kasno, i batine su sigurica.
Od 12.01.2015. više nije u upotrebi. Sada vele: "Jes' to Čarli, matere ti ?"
Sarajevska autobuska stanica, red za karte na jednom šalteru se otegao do studentske. Lik u narandžastim farmerkama, koji je prvi na redu prebira po novčaniku tražeći sitan novac za kartu, simultano kucka sms, a u ušima mu sluške. Igranka kreće. "Alo, ba, šupak, vid' koja raja čeka, kupi kartu i razligu ..." - dobacuje momak par metara iza njega. "Vid' ga, Tita ti, pa on kucka poruke. Pa mami svojoj kuckaj ..." - veli drugi koji je izvirio iz reda. "Ahhijoooj, a vid' mu žutih tola, aaaaaaaa, biće belaja ..." Momak se i ne osvrće, jer zbog sluški i ne sluti šta mu se sprema. Treći iz ekipe prilazi mu probijajući se kroz gužvu, učtivo pardonirajući ljude. Konačno sa nekih pola metra uočava slušalice. "Pa ti i muz'ku slušaš ?!? (skida mu slušalicu iz jednog uva) A jes' to mangup, matere ti ?"
"Daj čoveku pisaću mašinu i dobio si pisca."- reče Bukovski, te tako i naše ministarstvo za turizam postavi znakove pored puta i dobi turističku atrakciju. SRPSKI VINSKI PUT, orgija za čula stranih somaliera. Sjebali smo makedonce koji strendžerima nude rodnu kuću Tošeta Proeskog, Majke Tereze i Muzej Vode u Ohridu. Od posetilaca se očekuje da donjloaduju .pdf fajl u kome se nalazi tačan spisak svih lokala i vinarija koji su platili da se tu nadju, uzmu dobar terenac zbog kvaliteta naših puteva i otisnu se u avanturu života. Problemi nastaju kada se sidje sa glavnog puta gde pokazuje znak jer narednih X kilometara do odredišta nije nikako obeleženo. Ali tu je naš predusretljivi narod da pomogne. Pratimo mladi nemački somalijerski par Spritzgangwaffen u njihovom otkrivanju srpskog vinogorja.
-Entschuldigen Sie mich, wo ist serbisch Weinstraße?-
-Random Čiča, Vojvodina- Švajn šta? A, pa nije vam sad sezona svinjokolja, na jesen dodjite. Imam ja neke kobasice kući da prodam ako ste baš zapeli.
-Madjar, Vojvodina- Niht Srbija! Ovo bila Austrohungarien! Oslobodite nas, ja sam uzeo madjar paseport, nezavisni Vajdaság!
-Skinhedsi, NS- DOJČLAND DOJČLAND, LIBERALEEEE!
-Kurva, Kaćka petlja- Uf kakobeše... Sanela, ti si radila u Hamburg? Klasiker funfcih ojro, kalenfik drajcih, anal hundert kako se ono kaže trojka jebemu sve?
-Nafurana klinka, BG- Dobra ti kola hehehe...
-Random Čiča, Belušić- To je tebe bre neko izJebaO bre brate...
-Veštica , Petrovac na Mlavi- Ţîşńirĭa đin ćińe, sî ţîśńaskă! Pu pu pu!
-Pandur, Autoput- 20 Evra.
-Mehaničar, Niš- Kraftštof pumpe gecrkt! Mnogo be loše gorivo kod nas. Nemam tajle mora warten. Što plačete, iiiii kaki ste to ljudi, sačuvaj me Bože i sakloni! Nemci...
- Julija siđi dole! - Ne mogu Romeo! - Siđi bre kurveštijo! - Neću! - Ja sam mislio da si ti žena širokog pogleda na svet i da želiš avanture. - Puši kurac kmete! - Nemoj da si ograničena k'o taj balkon na kojem stojiš! - Mama ti je balkon!
Klot automobil, kakav i treba da bude. Karoserija, volan, točkovi, motor, transmisija i puki minimalizam elektrike. I to je to. Retrovizori su poželjni, mada ne i obavezni, radio već spada pod luksuzne dodatke. Mehanika po pravilu predimenzinisana sa faktorom dva i po, čoveče, napravljeno da traje, tako se nekad radilo. Što manje delova, to manje ima da se pokvari. Volan u ruke, noga na gas, kamenje pršti, asfalt cvili, šaltaj i piči. Muški osećaj! Sloboda!
Limenka je u zadnje vreme agresivno potisnuta sveprisutnim američko-džastinbiberovsko-jevrejskogej-jebemmujamater-lobijem koji čini sve da učini vozača što pičkastijim, i ljude, kao takve generalno, što kenjkavijim i tupavijim. Laneni sunđerčići za naslanjanje ruku, senzori, aktuatori, držači i podgrevači kafe, masažeri otečenih vena, dirlikatori jaja. A tek "inteligentni" dodaci... Jebogabog, auto nariče, žmiga i neće pa bog da krene sve dok se ne svežeš - alo, dorate, pa ko koga jaše ovde? Sistem za automatsko parkiranje? Ako to nije dokaz da hoće neko da nas napravi retardima, na znam šta je, ja kad vam kažem. Već vidim tok evolucije gde će gomila pregojaznih ljudi da se voza u inteligentnim samoparkirajućim kolicima. Na jednu cevku će da ulazi braon kašasta smeša hrane, minerala, vitamina, na drugu će da izlazi braon smeša govana, automatika će da brine o ostalom. Boli nas kurac, mozak i muda će biti relikt pređašnje faze evolucije.
E, da me povučete za kurac, ko vas jebe! Gargija! Crno-bela slika Džejms Dina sa Reiban cvidžama, pripaljenom cigaretom i teksas jaknom dok stoji naslonjen na Porše ostaje za vijek vijeka pojam butnovništva, asocijacija mladosti i života. Svaki čovek će da umre, ali svako ne živi. Eto moj komša Paja. On sada ima ozbiljne probleme sa prostatom, uklještenje trećeg pršljena i brkatu debelu ženom strina-Milku, koja ga nekad pijanog ispendreči u avliji, a mi se pravimo da to ne znamo. I pored toga, Paja sa svojim Kadetom kockom '81 šesnest puta veći frajer od svakog vozača Smarta ili tako neke činčile od auta. Paja je makar sedamdes'četvrte furao repiće-nazad-glave frizuru, za ispraćaj bratu u JNA u Tristaću trsio lokalnu pevaljku Selmu iz Tuzle. Podigao čovek kintu od neke opklade, uzeo bolovanje u firmi i u Makarsku na more magistralom zapucao na dve nedelje. Takvu slobodu vozač Smarta eventualno mož' da vidi na slikama na Tambleru, gde ima blog "TheRealManLumberjack", a radi drugu smenu kao kasirka u Maksiju, pička mu materina.
Što je najgore, svi komplet postajemo pomalo pičkasti. Proces nije, meščini, reverzibilne prirode.
:Brm, krm, tras, škrip, staklo sa vozačeve strane Golfa keca se spušta, malo škripi k'o ciganski đeram, malo radi krstasti šrafciger:
Ej, desi, Đole! Pešaka kren'o, protežeš papke?
Mda, eto da se protegnem, aerobna aktivnost, a i vreme je lepo. Čoveče, jel' ti još voziš tu limenku? Boli te kurac, sačuvaj ga još koju godinu i imaš oldtajmer xexe
Tu si u pravu, još malo pa oldtajmer. Ali zaboravio si i ovo. Ispod haube je sređen k'o sat prošle godine, generalka komplet bila dvesta evra. U garaži imam jednog keca, rođak mi doterao iz Austrije lupanog da imam za delove, pazaren za sto evra, pola gajbe piva i broj telefona neke kuravele. Kečina skoro i da se ne kvari, i kad bude nešto, mahom 10, 20 evra. Većinom kanem dvadesku, znam da majstor Cile voli Vinjak više od ćaće rođenog, a trezan više obatali, navik'o čovek da radi pod čokom. Ček, a tebi senzor na Audiju 300 evra? Mesečna rata na dve godine još dvesta. Servis dogovaraš k'o da vodiš tetku kod kardiologa. Ako, lepo je to, ipak nešto kontam da je Vijagra jeftinija kompenzacija za kurčevu disfunkciju. Nego, gde je Audi? (..."moj ti naudi")
Ma... na servisu, neki mikrokontroler se uzjebao, šta znam, kad dam levi žmigavac, on spusti desno staklo, štrica tečnost za brisače i otvara gepek, al' ne baš uvek.
Ako, lepo, tehnika, ele'trika. Upadaj u ovu moju limenku ako hoćeš da te povezem. Jeste šetnja rekreacija, al' ovako odoka, nisi mi baš u kondiciji da špartaš na drugi kraj grada.
Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.
Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.
Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.
Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.
I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.
Kloaka sive moždane mase domaće malograđanštine, krajnji domet intelekta i životnog dela brata od tetke sa sela Divi Gavaja koji se vratio sa šljake u Vijeni. Dosadilo čoveku uvođenje podnog grejanja i lepljenje laminata, pa rešio da se k'o i svako naš turi u neki privatan bizmis, ali da integriše životno iskustvo sa Zapada, otamo gde je sve bolje.
Kroz naziv altruistički ponuđen dašak veličine i lepote tamo neke strane zemlje, gde su svi kul, ne prde, ne češu bobuljice na dupetu, ne nose debele čarape zimi kad smrzne Jugić na minus deset, gde ljudi žive brzo, a hrane se lako, ne čuče kraj kapije puškom čekajući električare, i za brenč u salad baru jedu ovsene pahuljice, nekad ponekad kroasan sa zelenim čajem, doduše ređe. Dašak nade, zrak sunca ponuđen domaćoj sirotinji, što umnoj, što materijalnoj, što najčešće oboma u paketu.
Jer jebiga, naziv butika "Yves Saint Laurent" u prigradskom naselju tako bombastično zvuči, da zaslepuljuje fleškama gladne, sive oči raje tako da se i ne obradi pažnja da se radi o daščari 3 sa 5, gde uz saundtrak najnovijeg Bađijevog hita, tetka od tr'espetaka godina obučena u tigrastu majicu i platforme u plute, nudi samo tebi ekskluzivan, zadnji primerak or'ginal Nikke patika. Eto, kao za tebe, jer vidi da si dobar i lep dečko, dvadeset evra daj i nosi bez brige budi, jer njen sin ima iste, ali vrati ti nazad dva evra da devojku na kafu odvedeš. Samo od nje, ekskluzivno za tebe. Dašak Pariza, patike za osamn'est evra, bezobrazni, dvosmislen namig i kompliment od iskusnije žene, pa nisi valjda neki hladni bezdušnik, ili nedobog neki proračunat smarač pa da odbiješ. No-no.
A tek ne klanica "Braća Vuletić - domaći odgoj krmaka", to je totalno seljački i tu se životinje sigurno nehumano ubijaju satarom u dlakavoj ručerdi nekog radikala Milete rodom iz Rogatice, nego butik mesa "Everton". U butiku mesa životinje same uginu, i to samo životinje koje su bile u velnes štalama, nisu srale, niti ležale na slami. Nego, praznoća apsurdnog života im dodijala, jebiga farmer im čitao pred spavanje Bodlera više nego Murakamija, sabskrajbovale se na suicidalne blogove na Tumblr-u, a bile i po prirodi pomalo bipolarne ličnosti, rešile da uginu. Od tuge. Ne, pardon - od veltšmerca. A tek osmeh i nebesko plave oči Stefana Nikole, butik-menadžera za prodaju mesa ...Eh, avaj!
Od svih godišnjih doba najviše volim leto zato što je tada letnji raspust.
Ove godine letnji raspust je najduže trajao. Da, tek sam završio prvi razred, ali sam tako čuo od starije dece. Ovaj raspust je trajao duže zbog nekog čike koga stalno prikazuju na televiziji umesto crtaća. Mislim da se zove Miloš ili Sloba. Uglavnom, njegova žena uvek nosi neki cvet u kosi. Kao nekakva ciganka, uvek moja baba dobaci. Taj čika se posvađao sa nekim drugim čikom i onda je drugi čika naredio da nas gađaju bombama iz aviona. A mene baš briga, u mom malom gradu nije pala nijedna bomba, tako da nisam imao razloga za brigu i raspust sam proveo u igri i šali. Osim jedne bombe koja je pala u šumu mog komšije, ali nije eksplodirala. Nakon toga on je od nje napravio korito za svinje. Kaže da se ne baci. Tokom leta, mi, deca iz kraja smo se skupljali na školskom igralištu kako bismo se jurili, pravili smicalice devojčicama i igrali rata. Kad mogu odrasli, zašto ne bismo mogli i mi? Najviše sam voleo da posmatram devojčice dok piške u mraku. To je jednom primetila debela Radmila i prijavila mojoj majci koja me je izvoštila prutom. Tata me je samo potapšao po ramenu sa odobravanjem. Sutradan sam Radmili pripretio da ću joj ubiti mačku ako još jednom nešto kaže. Otada više nije dolazila na naša mala okupljanja na igralištu. Zauvek će mi ostati u sećanju i jedan strašan događaj od kog mi se sledila krv u žilama. Pošto je svako veče nestajala struja, obično sam išao ranije na spavanje ako ne bih otišao na igralište. Jedno veče nisam mogao da zaspim i gledao sam u nebo nadajući se da će naši pogoditi neki zlikovački avion. Odjednom, bela svetlost je zapalila nebeski svod. -U-s-r-a- uplašio sam se kao nikad do tada. Mislio sam da smrt dolazi po mene i da je ta bela svetlost svetlost iz Raja kao u onim serijama što majka gleda gde svi plaču. Gotovo, ubiše me, kao da me nije ni bilo. Srce mi je stalo i nisam mogao ni da se pomerim. Na moje iznenađenje, opet je u sobi bila tama. Kad ja pogledo, čitav sam i nemam krila i onaj krug iznad glave kao u crtaćima. Tad je majka ušla sa svećom u sobu i rekla da je to samo neka sigilalna raketa ili tako nešto i da ona nije opasna. Mojoj sreći nije bilo kraja, bio sam oduševljen jer nisam poginuo kao kakav Kosovar.
Od kolevke pa do groba najlepši je letnji raspust! Jedva čekam da nas opet bombarduju!
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Najpoznatija i, verovatno, najbolja pesma Darka Rundeka (uz šal od svile). Takodje i jedna od pet najboljih rok pesama (ako ne i najbolja) stare Jugoslavije. Predstavlja ne samo simpatije već i želju da se život proživi van sistema, buntovno, u slobodi koju samo retki sebi mogu da priušte. Neko tu slobodu pronadje u alkoholu, neko na motoru (gvozdeni konj i ja - svet je moj), neko u narkoticima, neko u "nikad stalan posao" filozofiji, ali, svima je cilj isti: dozvoli mi Bože da se oslobodim okova robova, da budem slobodan. Šejn predstavlja ideal, predstavlja bunt protiv društva koje nas gura u mašineriju iz koje nema izlaza. Šejn je sloboda.
Ja cijeli zivot sanjam kako odlazim uz rijeku starim parobrodom koji vozi sol
I da nosim jednu davnu nikad prezaljenu ljubav tanku, dugacku cigaru par mamuza od zlata da sam Sejn
Zivot uz granicu je opasan i tvrd jer moje ime ovdje od sad znaci pravda ja cujem pricu kako za mnom sada jase smrt dok jasem crven pored vatri na rubu grada to je Sejn
Dok zivim zivot koji nisam birao sam o suhom vjetru s juga moja dusa sanja ja cujem buku stada vidim u daljini grad a tanka slika jave postaje sve tanja
Ja znam da zivot na granici je opasan i tvrd al’ moje ime ovdje od sad znaci pravda
Na mome sivom konju sada za mnom jase smrt vodi me tamo gdje me moja davna draga vec ceka
Izadji i bori se u ovom gradu nema mjesta za jednog od nas izadji i bori se, ulica je prazna ali s prozora motre na nas izadji i bori se, uzecu ti zivot ako ostanes uzimam ti cast, Sejn
