Nema veze da li se radi o većem gradu ili običnoj zaostaloj selendri, svi znaju da su potkradani od strane mrskog im Beograda. Da nema tog lopovskog Beograda, koji se gradi od njihove muke i krvi, njima bi cvetale ruže, jer bi onda iskoristili sve svoje potencijale.
- Gospodine, zašto štrajkujete i blokirate puteve? - Zato! Dok oni u Beogradu tamo imaju i od ptice mleko, mi leba nemamo da jedemo! Sve pare odma odu za Beograd, a nama se posle vrati na kašičicu samo! - Ali gospodine, Vaša firma već godinama prima pare od države, koju najviše puni taj Beograd porezima, a priča se da se u Vašoj firmi sistematski kralo godinama, i da su krali svi - od tetkice do direktora, zato su svi do sad i ćutali? - Nije! Nego pare lepo odu za Beograd, a nas posle niko ne pita imaju li naša deca da jedu! ---------------------------------- - Gospodine Lokalni Političaru, šta mislite da je uzrok opšte besparice u našoj maloj opštini? - Ne da mislim, ja ZNAM šta je uzrok! Sve naše pare odma odu za Beograd! Dok oni tamo zidaju mostove, narod ovde umire od gladi! E, zato se dvesta metara asfaltira već četiri godine, a ne ko što ovi iz opozicije kažu da ja kradem i zapošljavam familiju po opštini! ---------------------------------- - Tata, daj mi dvesta dinara! - Nema bre. - Kako bre nikad nema? - Nema, sve otišlo za Beograd! Donesi tati još jedno pivo, pa beži da mi ne malerišeš utakmicu, samo mi još pet fali za dvaes iljade!
Četiri visoke zgrade, sa po nekoliko ulaza svaka, ograničavale su teritoriju kvarta. Savršen sklad betona, asfalta i vegetacije pretstavlja pravo remek delo gradskog arhitekte iz vremena SFRJ. Komšije svih generacija činile su zajednicu, poznavali su se, družili i bivali ekipa iz kvarta.
Danas, u doba kapitalizma, niko više ne razmišlja o ljudima i zajednici. Niču samo šarene torta zgrade oivičene zidinama, bez igrališta, klupica, parkirališta... Gužva i otuđenost na svakom koraku.
07:00, Kvart, nedelja. Iz srednjeg prolaza zgrade broj 8, polako se pomera neka senka. Komšija Pera, već 15 godina, prvi dolazi na već dobro poznatu klupu. Ispod leve miške nosi smotuljak gumene table za šah, u šaci zelenu torbicu sa figurama, a u desnoj flašicu domaće ljute, da se nađe, čisto za cirkulaciju i da razbistri misli. Nedugo zatim, korak po korak, priključuju mu se Brkati Mita i Brzi, nekadašnji prvak u brzopoteznim partijama.
09:05 Kvart se polako budi, nova mlada komšinica, što joj baba Nena izdaje sobu, ulazi u radnjicu. "Daćete mi hleb, mleko i jedan Malboro slims", reče ona. Začu se vika. Pera iznerviran još jednim gubitkom, izgubio je gajbu piva. "Opet varaš! Neću više da igram sa tobom! Daj mi vamo rakiju! Bemti šah i kad igram s tobom!"
11:30 Idilično prepodne prekide vika. "Milaneeee, silazi na fucu!". Devojčice pored se nešto smeškaju i došaptavaju, gledaju u dečake koji postavljaju kamenje za golove, a zatim nastavljaju da preskaču lastiš. Silazi Milan i donosi loptu što mu je poslala tetka iz Nemačke. "Pazite da ne ode na beton da se ne izguli, ova je samo za travu", govorio je to svaki put. Čuje se lupanje sa prvog sprata, izgleda neka domaćica lupa šnicle.
13:25 Jedno po jedno, ekipa iz kvarta, raziđe se. Vreme je ručku. Neki od dečaka nisu hteli kući pa su mame morale varjačom da intervenišu.
14:00 Muk, vreme odmora. Kućni red se mora poštovati. Stariji odmaraju a mlađi jedva čekaju 5, ili makar pola 5 da izlete napolje i da počne graja.
16:25 Baba Nena, čeka na prozoru da vidi da li će neko da prekrši kućni red i naruši mir da bi ga mogla prekoriti onako podbočena između gladiola. Samo joj je glava virila. Volela je i noću da uhodi parove i kasnije da tračari ko se s kime spanđao i čija je ćerka krišom obukla onu minijaturnu suknju. Sramota!
16:45 Udruženim snagama, devojčice i dečaci, igrajući žmurke s loptom, naglo su povećali nivo buke. Stojeći svi oko lopte, skočiše u nazad viknući "NISAM!".
19:00 Marko i Deki, izlaze iz teretane u atomskom, mrgodno gledaju klince koji im se sklanjaju s puta. Oni su ipak stariji!
20:40 Smena generacija. Na najmračniju klupicu seli su Marko i Deki, čekaju Šoneta sa pivom. "Ma daj, danas sam definitivno uradio više zgibova nego ti! Vidi što je iskočio.", reče pokazujući biceps.
22:53 Bleja već u toku, pristižu Vesna i Marina i za divno čudo, povele su onu novu komšinicu. Deki se smeška. "Može pivo?", upita on. "Naravno", odgovori ona pružajući ruku ka flaši.
00:14 "Hajde idemo u prolaz da nas ne vidi ova tvoja snajper bakuta", reče Deki dok je držao za ruku. Iza onih gladiola, Nena je ovaj put samo senke videla. Čekala je još pola sata, a onda je besno otišla na spavanje.
13:05, petak, torta zgrada van kvarta. Prolazim pored komšije. "Dobar dan!", rekoh. On me samo mrgodno pogleda, okrene glavu i prođe. "I ja tebi mamu!", pomislih nastavljajući svojim putem.
Sve češće pojava u modernom fudbalu, kada igrač koji izvodi korner stavlja loptu van prostora koji je za to predviđen. Centimetar - dva...kao da to znači nešto. Sitan lopovluk. Nema ništa gore od sitnog lopovluka. Ako kradeš, kradi na veliko, ko čovek. Al da, nisi čovek, ti si gnjida. Nemaš muda da budeš loš pa se kriješ iza malih krađa i sitnih pakosti. To su ljudi koji ne plaćaju kartu u autobusu, ali su najglasniji kad treba prokomentarisati krntiju u kojoj se voze. To su ljudi koji su pravi navijači i vole svoj klub, ali nikad ne plaćaju kartu na utakmici. To su ljudi koji se ubacuju u red, jer oni jedini žure. To je policajac koji prima mito. To je komšija koji ti ukrade 3 cm. dvorišta dok podiže zidinu, a onda ti otruje psa jer laje u tri popodne. Klinci koji kradu biciklove i presreću bakice na ulici. To su ljudi koji na 20. poenu udaraju po rukama ko da si im majku njima ubio. Mangupi koji ti prodaju balvan. Nepismena bagra koja NEDA KOSOVO, i koja ne zna bolji fazon od DžABA STE KREČILI. To je lik koji je faks završio na puškicu, član je stranke i našao je posao odmah posle faksa. Pretvorili su nas u sitne lopove. Jedini način da preživimo je da zakidamo, krademo, lažemo. Da se ponižavamo do krajnjih granica. Nema više fer - pleja, najbitnije je pobediti, pa makar i po cenu sopstvenog dostojanstva.
Mogao sam da napišem i karijeristkinja i da u toku kucanja dva puta pogledam u tastaturu(elektronsko lomljenje jezika xexe) da li pravilno kucam tu reč ali neću. Jebe mi se, moja dekfka-moja pravila. Ionako mi i te rodne ravnopravnosti idu na kurčev živac ali o tome nekom drugom prilikom.
Karijera, kažeš, emancipacija? Frljamo se izrazima, a? Šta si ti ono beše po zanimanju, piar? Konsalting menadžer? Menadžer bilo čega? Sajmovi, konzilijumi, kongresi, okupljanja, sastanci, kontakti, asistenti... Jel znaš ti, poslovna ženo, da zaviješ sarmu, da te ja pitam? Naravno da ne znaš, nisi gledala majku kako kuva nego seks i grad, jebo selo tamo samo blata ima.
Umesto da si pravila kolače kao tinejdžerka i pisala recepte u svesku ti si jurila popuste po berškama i teranovama, kucala esemesove i mejlove i razvlačila žvake po fakultetima i zadnjim sedištima napucanih likova sa beogradskog asfalta. Sada recepte čitaš na netu i pitaš se zašto su ti kiflice kao guma a za podvarak misliš da je "ono na kolima ispod onog metalnog što si platila 170 evra kad se pokvarilo".
I ta kola. Jebo te ko ti je reko da ih kupiš i ko ti je dozvolu dao. Samo ti nabadaj papučice u štiklama i polako...imamo mi vremena da ti uteraš MANa sa dve prikolice na to "malo" parking mesto, čemu žurba pa svi smo krenuli na Obilićev venac da pijemo produženi sa mlekom i ogovaramo ljude, to je esencija života.
Posle se pitaj zašto nemaš dečka. Ili imaš ali je pomalo gej i ne jebe kako valja. Pa ne bih ni ja jebao kako valja da jedem supu iz kesice, dao bih ti kurac u kesici pa ga kuvaj dok ne nadođe a onda mi kaži jel isto "iz kesice" i domaće, masno. Muškarac spremio sebi da jede, opeglao sebi majicu i jedva našao čarape pa da jebe kako valja? Juče. Pa sam sebe gleda ko pederčinu, umalo nije zavuko sebi pastu za zube u buljsona posle kupanja.
Gde su ti deca? Jebo ženu koja troje nije rodila. Nemaš dece jer su obaveza? Pa i tebe je neko odgajio i posvetio ti se...dobro, možda te je trebao malo više tući ali svako ima pravo da pogreši. Dece nemaš jer nemaš ni muža a ako imaš muža onda ne možeš da planiraš decu kada još nisi zamenik zamenika zamenikovog zamenika nekog kurca u nekoj firmi sa imenom profy, inter, global pa neki đavo... Nek imaš platu ko Milka Forcan ali ako dece nemaš koji će ti? Letovanja, krpice, izlasci... A imaš kucuuu. Jaoj slatkica voli životinje... Volim ih i ja ali im ne titram muda i ne hranim bolje nego sebe. To treba da ti bude ljubimac a ne gazda i ako uopšte porediš džukelu sa detetom zaslužuješ da nemaš dete.
Da, izlasci. Pregazilo te je pola grada jer si ti emancipovana, samostalna, jaka, sama sebi dovoljna žena? Ne, ti si kurva. Kako god da sročiš opet si kurva. Tj drolja, kurve poštujem. Pohvali se ovim kada te "startuje" neko, svideće mu se veruj mi.
Koliko god napredak civilizacije bio dobar ima i svoje loše strane a ova je jedna od najlošijih. Mrzim i muslimane ali šerijat je iz raja izašao. Dobile ste i pravo glasa. Al ste ga izglasale jebale ste mu mamu, bitno da oni imaju lepe frizure i čestitaju vam Osmi mart preko teve prijemnika. Što su arapi puni love? Nafta? I to se potroši, ali nema ko jer žene ćute i rade šta im se kaže.
Toplo porodično gnezdo, ručak miriše 200 metara oko kuće ili stana, muž došao sa posla i seda da popije rakiju pred ručak, doneo skromne ali pune kese, deca dolaze iz škole, ljube mamu i tatu, sedaju svi zajedno da ručaju i pričaju o tom danu, kuća sređena pod konac možeš je za katalog slikati, gledanje slagalice posle ručka, pomoć deci za domaći zadatak, šetnja parkom, porodično pecanje, odlazak kod babe i dede, idila...to je idila a ne ono što juriš i šta sanjaš.
Sve je počelo pre dvadesetak godina, onako, iz zajebancije. Hteo sam i ja da budem kul u društvu, da ispadnem faca, pa sam zapalio jednu na velikom odmoru. Prva mi se uopšte nije svidela, čak mi je i teško pala – pokušavao sam da se ne zakašljem i da zadržim suze koje su izbijale na oči. A onda druga, treća, četvrta... Kao što rekoh, hteo sam da budem kul. Sledeći korak je bio kupovina sopstvene paklice i pušenje i kad sam sam. Gotovo. Postao sam pušač...
Danas proklinjem taj dan, tu glupu cigaretu! Mrzim ih iz dna duše... A pitate me da li još pušim? Da, postao sam zavisnik. Navukao sam se ko raspali pajdoman na koku. Postale su deo mene, deo mog života. Pušim kad god se iznerviram, kad sam srećan, posle seksa, onu jutarnju uz kafu, posle obroka... Dovoljan je i najobičniji razlog. Ma ni razlog nije potreban – „Slušaj kako ptičice cvrkuću, daj da pripalim“...
Više mi i ne pričinjavaju zadovoljstvo, već obavezu, rutinu, deo života... Nekoliko puta sam pokušavao da ih ostavim, al ne ide. Dva, u vrh glave tri dana, a onda osećam tu neispunjenu prazninu između kažiprsta i srednjeg prsta, neku falinku u ustina, svrab na jeziku... i viola opet sam pripalio!
I svi ti štetni efekti. Ma sve ih znam, znam kako, šta, gde i kada. Mislim, ko još to ne zna? I oni natpisi na paklici zaista povređuju moju inteligenciju. Kao šlag na tortu, donesen je i zakon o zabrani pušenja na javnom mestu. Ne mogu ni da zapalim u kancelariji, već moram ko prosjak da džamim pred ulazom, bilo da je -10 zimi ili + 40 leti...
Kad se samo setim kako sam trčao na 800 metara, pikao fucu sa likovima u kraju... Ne d’o Bog da danas potrčim za autobusom – ostajem bez vazduha, kašljem tako jako, a onda gledam po asfaltu da mi pluća nisu izletela. A onaj miris, miris dima... ja sam navikao, ali znam da se uvukao u moje odelo, moju kosu, pa čak i izbija kroz pore na koži.
A govna sve skuplja i skuplja! Odrekao sam se sitnih dnevnih zadovoljstava koje sačinjavaju život da bi kupovao cigarete... ajde što sam se ja odrekao, jebiga, kupujem ih za sebe, ali zašto se moja porodica odriče? Zbog moje strasti?! Čuj „srasti“... smešno zvuči. Najobičnija smrdljiva zavist, koja me polako ubija, a indirektno i moje najmilije! Koliko sam samo puta potošio poslednjih 200 kinti, mesto da kupim sinu banane za koje me je molio...
Mrzim ih, kunem, proklinjem. Mrzim ih što su moja slabost, deo mene!
Jedna od najvećih istina ikada izrečenih. U jednoj prosto proširenoj rečenici se može reći toliko mnogo stvari koje naučni tim sa Instituta za socijalne studije iz Merilenda, Masačusetsa ili odakle već proučava godinama i nikada ne prouči do kraja.
Nego, da se vratimo na temu.
Ogoljenost! Svi su ljudi relativno isti kada ih ogolite. Bez subkulturne uniforme na sebi, bez tragova dnevnih aktivnosti, lišeni samonametnutih žigova kojima dokazuju svoju osobenost, ljudi su skup kostiju, kože, iznutrica i duše (da se tako eksplicitno izrazim).
Zašto je ovo bitno? Pa, bitno je jer, iako dobar deo populacije kaže da se ljudi menjaju, nešto ipak ostaje nepromenljivo u njima. Ta nepromenljivost je nešto što ih podsvesno vodi do određene tačke (tačke pucanja), te se posle toga celo biće menja za 180 stepeni (mada, bolje je reći da se vraća u svoju primarnu formu).
Kakve veze imaju mlade metalke sa mladim splavarkama? Velike. Što je metalkica zagriženija, mračnija i opakija, to je tačka pucanja bliža. Što se taj metalski kvltizam više ispoljava, to je metamorfoza sigurnija. Retko, veoma retko je dalje "ucrnjivanje" znak iskrenosti - u najvećem broju slučajeva (cirka 75%) je to samo nanošenje novih slojeva na masku koja vremenom postaje teret, jer ju je teško nositi i uživati u tome.
Neretki su slučajevi gde se glumac toliko uživi u ulogu da i sam postane ono što glumi. Takođe su, kao ovde, neretki slučajevi gde se ljudima smuči da budu neko drugi, jer to nisu. Osećaju da nisu, znaju da nisu i voleli bi da to nikada i nisu postali. Ali, želja za prihvatanjem, dobijanjem neke počasti, pripadanje nekom (bilo kom) čoporu je toliko jaka da čoveka natera na svakakve mere. Očajničke mere.
Zabavno je, u početku. Žurka dugo traje, ali se vrhunac brzo dostiže. I - to nije to. Nešto ne štima, ali se ne zna šta. Manjak truda? Možda. Zato se konstantno nastavlja sa trudom, grčevitim trudom - na silu. Dodaje se jedna ogrlica (jedna stega), pa druga, pa treća. Crna maska oko očiju se konstantno uvećava. Vizuelni mrak oslikava duševni mrak, jer sve je to neiskreno, što prema drugima, što prema sebi. Laž.
BUM!!! Promena. Metamorfoza. Šejpšifting. Presedanje iz jednog voza u drugi, iz Zvezde u Partizan, iz Barse u Real. Sve što je bilo sada nije i sve što jeste kao da je tu odvajkada. Nema vremena za podsećanje na stari život, nema potrebe za sećanjem na davnašnje trenutke. To ti je što ti je i tako treba da bude. Ali (!), nikada nije i neće biti sve potaman i nikada neće biti one prave sigurnosti, pravog osećaja pripadanja, te je potrebno latiti se s vremena na vreme jednim finim, sočnim i perfidnim pljuvanjem po svemu onome čemu se nekada pripadalo.
Drugari iz srednje škole, dobri učenici, perspektivni momci. Bili zaljubljeni u Zvezdanu, najbolju ribu u kraju, priča se da su obojica bili u vezi sa njom. Ekipa iz kraja je više volila Pericu, imao dobre fazone, pričao dobre viceve, dok su Dekija uvijek smatrali štreberom. Elem, došlo vrijeme za fakultet, otišli studirati u veliki grad, Deki kod starijeg brata Mihe , upisao medicinu, a Perica ostade sam, upisao i on kao nesto Pravnog. Našli i prve ribe na faksu, Deki smuvao neku Lacku ,solidna treba, a Perica navatao najbolju ribu u gradu, svi su pričali o tome. Studentski život je kod Perice uzimao danak, najbolja treba ,žurke, malo sna, a Deki nije mogao nikuda, samo knjiga, jer je bio pod Mihinom kontrolom. Nije prošlo dugo,skonta Perica da njega mala dribla a ne on nju, raskinu, poslije našao neku švabicu, pa grkinju, nikako da se smiri. Deki se u međuvremenu oženio sa italijankom srpskog porijekla Interkom Milanović, izrodili djecu Skudeta, Kup a prošle godine dobio ćerkicu Lišu, vele mala klempava k'o Dambo al' je Deki najviše voli. Postao Deki hirurg, obavlja najteže operacije. Vratio se Perica u svoju varošicu, u gradu pun kurac pravnika, nema posla, navata ga neka Jagodinka Palmić na bebu, a ima zajebanog očuha Dragana Markovića, i morade Perica u brak sa njom, nema druge. Dođe Perica nekad u kafanu pa kad čuje "Devojku iz grada" od "Slavuja iz Mrčajevaca" otvori se jadan, ma živa duša. Kaže :"Sretnem nekad Zvezdanu, malo je oronula, izgleda k'o posrnula kraljica, al' još ima sjaj. Ja sam igrao za raju, a Deki nije zanemario taktiku. Moj ti druže, ne voli ti život driblere, jebi ga"
Uputstvo za očuvavanje unutrašnjih organa na rok koncertu. Pre svega, šutka je zajebancija, a ne bitka na Neretvi. Zbog ljudi koji ovo ne shvataju, stvari znaju da se iskomplikuju.
Kada kreneš na koncert, gledaj da ne obučeš ljubičanstvenu "Slatke godine" majicu. Nije da ćeš popiti batine, kao da si na "Blejvoč" splav ušao sa "Čildren of Bodom" majicom, ali opet navući ćeš bar dvadeset odsto više martaja na sebe. Iako ne nosiš martinke svakodnevno, nemoj misliti da si pozer ako ih nazuješ za koncert. Biće pun kurac usijanih glava, koje će iste pozajmiti od brata/ortaka koji nije imao za kartu/strica koji je služio armiju u kasarni u Trebinju, sve u cilju da nekom ostave pečat na cevanici.
Kada krene šutka, prve redove ostavi klincima, kojima je to verovatno prvi koncert. Pusti da njima neko veže kičmu u čvor, svako ima svoje vatreno krštenje. Pogotovo prilikom zida smrti (to je ono kada se svi podele u dva tabora, pa nagrnu frontalno jedni ka drugima, kao na Kosovu polju 1389te), pusti naloženu decu da stanu napred, ti stani odmah iza. Još ako je koncert nekog popularnog benda, prosek godina u sali biće kao na snimanju emisije "Muzički tobogan" Minje Subote. U svakom slučaju, nemoj, ali nemoj, da pijan staješ u sredinu, i svima pokazuješ srednji prst. Kada krene brži zvuk, prema tebi će krenuti dve masivne grupe ljudi, i počistiti te kao baba Sera usrani čučavac.
Vrlo je verovatno, da ćeš naleteti na pun kurac matorih, debelih skinjara(ako je koncert Ortodoks Keltsa, sigurno hoćeš). E pa, oni tripuju da su u Nemci u Staljingradu, a da su svi oko njih sovjetski vojnici. Teraj ih u kurac, vole da mlate rukama, a ruke su im teže od kranova slovenačkih građevinskih firmi. Ukoliko naletiš na lika kome se polomljene naočare, veruj mi skloni se. Neko mu je sjebo italijanske okvire, i on više nije razumno biće. Kada te neko poklopi po čontari, ili ti zarije cipelštinu u koleno, džaba ga tražiš. Verovatnoća da ćeš ga na velikom koncertu pronaći i prepoznati, jednaka je šansi da te riba na koju si se ložio u srednjoj školi, pozove na bleju u Košutnjak. Kada te neko od zentara koje nisu ušle u šutku, zalije pivom, ne glumi Kneleta, ne hvataj ga iz zaleta za gušu, nego zalij i ti njega. Njemu je sigurno krivo više nego tebi, što će na putu do kuće vonjati na vops.
Nemoj da hedbenguješ(mlatiš glavom) u šutci, sjebaćeš jebeni vrat. Okresaćeš sa nekim arkadu o arkadu, nos će ti od udarca poprimiti oblik druge krivine na Hungaroringu, ili ćeš zabosti čelo o teme nekog šiljoglavog klinca.
Ukoliko naletiš na neke strendžere(ovde posebno mislim na Britance, jer oni celoj planeti idu na kurac), ubij boga u njima, nebitno u kojeg veruju. Ne zato što si konzervativni homofobični gedža, ili zato što su nas, mamu im jebem, bombardovali, nego zato što će ionako da pričaju da smo šabani i da su jebali naše žene. Martajom o govna! Sa druge strane budi džentlmen. Nemoj da polivaš pivom, penješ se na kičmu, divljački šutiraš devojke koje su 30 kila lakše i deset puta slabije od tebe. Nemoj da radiš ništa, što im rade ostali šabani. Ma koliko bile ziljave/fuksetine/pozerke, ma koliko ti želeo da ih jebeš, a misliš da ti nikad neće dati, imaj obzira. To su nečije sestre, a sutra će biti nečije majke. Gledaj da staneš ispred njih i zaštitiš ih, rulja će te oduzeti od života, ali isplativo je. Nikad ne znaš, kada ćeš da sretneš tu istu ribu, prilikom uplaćivanja dopune na trafici. U tom slučaju, tvoj palamar će ti biti zahvalan. Ako ima debelih, sisatih gotičarki, štipni onako kaobajagi stidljivo, po koju bradaju. Gužva je, ne zna se ko je, a i riba se neće ljutiti, još će i bradaja da joj se stvrdne.
Kada dođeš kući, dobro se ispavaj. Sutradan ćeš imati utisak, da telo treba da ti ide u rashod.
Naši ćalci, u njihovo vreme, bili su najveći trsitelji. Šmekeri koji su šetali i po 5 riba dnevno. Nedeljom su hladili jaja pregrejana vikendom, a mogli su popiti kao četa vojnika stacionirana u Sahari 1944. godine.
Keve su, naravno, bile fine i vaspitane, umerene, ženstvene i pre svega nevine.
Istina je u stvari prosek. Bili su prosečni, baš kao ti i ja. Prosečno pijem, prosečno se zezam i prosečno teslačim jednu ribu. Zadesi se nekad i dve. Al jebote...
Moj matori je u moje vreme kitom armirani beton lomio!
Osnova svakog srpskog obroka. Suv leba. Polubeli. Šupljikav. Lebac raženi. Pogača. Crni. Lepinja. Vruć. Namazan. Somun. Vekna. Od juče. Prepečen. Za poparu. Buđav. Svinjama. Za leba danas mora da ima, a za sleba ćemo se već snaći.
Radivoje je mrmljao nešto sebi u bradu. Nikad nije dobro kad treba da dođe u grad, ni ovoga puta nije izuzetak. Nesnosna vrućina mu nije pričinjavala zadovoljstvo. Oštra, seda kosa je bila mokra od znoja, na krajevima koji strčahu ispod šajkače. Na putu od opštine do autobuske ugleda malu prodavnicu i reši da otrese jedno ladno zidarsko. Uvek je uzimao jagodinsko, jer ga je čiča sa slike podsećao na dedu. Prebra po čakširama i nađe dve zgužvane stodinarke. Plati jednom od njih za pivo, pa sede na obližnju, pukim čudom, funkcionalnu klupu u hladovini. Skide šajku i težačkim, od rada ispucalim dlanom, obrisa čelo, prekrsti se, prosu malo iz flaše, te nategnu dobar gutljaj. Dok je podrigivao, krajičkom oka spazi klinca kako izlazi iz zgrade preko puta. Mali je iznosio đubre. U providnoj kesi, starcu zapade za oko više od pola vekne hleba. Oči mu zaiskriše. Zar hleb naš nasušni? Seti se kako je jesenas zajmio pare za naftu da poore, taman kad uze gorivo, pade kiša, pa je čekao da ''cedne'', onda je tri dana izvlačio stajsko đubrivo, dogovarao se sa agronomom dal' da prihrani ''Kanom'' ili ''Urejom'', pa je drljačio, pa je kasnilo seme u poljoprivrednoj apoteci, sejao, povlačio, pa prašačio, dotrajala zadnja guma na traktoru. Zimus pade golem sneg praćen jakim mrazom, mislio je: 'izmrze sve', al' jok, udari velika kiša oko Vaskrsa, poplavi, al' opet bi dobro, onda naiđoše žege, pa se baba i on moliše Bogu i Svetom Iliji da ih grad zaobiđe, pa je jurio premije za mleko da ima čime kombaj' da plati, pa ga je kombajner zavlačio dve nedelje dok je ovr'o, a prinos be'a tanak, pa dok je oter'o žito u ambar i istovario da se prosuši, odvez'o u zadrugu da ga da po neipslativoj otkupnoj ceni... Danas je platio porez da mu izvršitelji ne bi zaplenili traktor. Jer šta je on bez traktora? Od svega mu je ostala još jedna zgužvana stodinarka za lokal do kuće. I dug od 400 evra. Utrošeno vreme i rad se ne računaju. O živcima da ne govorimo. Uz kurac mu muka. Posle bačenog smeća, klinac prođe pored Radivoja gledajući ga sa podozrenjem. Minut kasnije izađe iz prodavnice noseći svežu veknu hleba po ceni od 44 dinara. Radivoje pomisli da malom opsuje i tetku i babu, ali se uzdrža. Samo dobaci: - Sinko, gre'ota je 'leba bacati. Mali ga nije ni registrovao, a i da jeste, ne bi rastumačio. Jer nema ko da mu kaže i objasni. Deda mu se davno doselio u grad i pljunuo na seoski život, a ćale mu je već gradska faca, roker. On samo zna da je hleb 44 dinara. Svakako je dečko žurio da se loguje na CS server, čeka ga buljuk drugara iz razreda da povrate Kosovo... Tako to uređene države rade. Leba i igara. ''Oče naš...''
I reče im : ''Idite sada, deco moja, i volite se i množite se dok vas ne bude toliko koliko i radnih ljudi''. I još im Gospod kaza i ovo: ''I iškolujte se, deco moja, u trogodišnjim školama jer vam više i ne treba a oni među vama koji to baš budu želeli neka idu i na Fakultet Sporta koji sam stoga a predviđajući tako nešto i izmislio. I naučite engleske izraze kao što su ''warm-up'', ''bench'' i ''gimme-more'' jer vam bez njih ljudi neće poverovati da ste ono što jeste.''
Tu se Svevišnji malo odmori pa ponovo oplete: ''I kad završite škole ne budite jevreji na pare, deco moja, jer ima dovoljno budala koje će misliti da baš VI možete da im pomognete da skinu svoje guzice i bokove te će vas skupo plaćati i darovima darivati. I kad nakupite dovoljno para i darova, otvorite svoje sopstvene teretane sa odvojenim prostorom za Jogu, deco moja, i ubirite još para i darova jer toga nikad dosta nije. I vodite računa o sopstvenom telu i koži. I oblačite se u leopardovu kožu i ogrtače. I stavljajte puder, deco moja. I cepajte se u čmar. ''
Amin.
- E, gde ćeš, Makili...? - Imam trening. - Nisam znao da išta treniraš... - Pa, eto - treniram. Imam i personalnog trenera, ako baš hoćeš da znaš! - Hmm... A, ja imam kitu kojom bih ti taj celulit skin'o i bez da mi platiš, pa ti razmisli!
Informacija koja se svakodnevno dobija od strane žena. Jednako je bitna koliko i informacija u Beogradskoj hronici stanovnicima Rakovice da im je nestalo struje.
