Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...
Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...
GuitarMaster
1. strofa:
Ja sam matori jebač u najboljim godinama, menjam žene k'o gaće, sva memorija na mobilnom mi ode na imenik (Ema, Ena, Ela...), prošao sam mnogo toga u životu i iskustva mi ne fali.
2. strofa:
a) Ti si jedva punoletna (barely legal :-P ) i od svih na svetu si se zakačila baš za mene zato što sam nenormalno dobar matori iskusni jebač, a meni neprijatnooooooooo... Ali i u dete mož se mete...
b) Ti si žena starija - u najboljim godinama, a i ja sam stara kuka, znamo se ti i ja odavno, ali ti si sada udata i imaš decu od kojih jedno nosi moje ime da te podseća kad sam te pratio na (upisati prevozno sredstvo) za (upisati mesto)...
Refren:
Ja sam matori iskusni jebač sa setom u duši, generacija mi se malo osušila, ali u mene ne treba da sumnjaš nego svrati da slušamo ploče, širi noge da čiča zaore, pa da vidiš Kraljevića Marka...
3. strofa:
Zajebi sve, dođi čici, godine nisu bitne - videćeš iz izloženog, u naponu sam snage i volje, život je samo jedan, dođi da razmenimo iskustva i telesne tečnosti!
Naravno, Željko je daleko suptilniji, ali opet, ja nisam iskusna matora gidža i ne čupam obrve...
Prvo moraš da budeš već obrijan, gladak kao bebina guza.Dalje, skineš se do pola. Nikako siledžijka, bade mantil ili ne dao Bog majica. Podrazumeva se da si nabildovan kao Statam između dva Transportera. Ogledalo mora da bude dimenzija 3 puta 3 i da se u odrazu vidi spavaća soba. Nanosiš gel (pena je za Turke) rukom, s takvom preciznošću ko da Džejmi Oliver maže kajmak na lebac. Bez gromuljica. Pristupaš aktu brijanja. Jednim brzim potezom odozgo na dole skidaš nepostojeće dlake. U pravom životu tom brzinom bi potkačio jugularku i iskrvario za tren oka, ali ovo je reklama. Složi facu kao da Severnokorejci bombarduju Seul. I tada...tada dolazi ribetina koja te 'vata za nabreklu sisu. Ono što bi u real life-u bilo: 'Goni se bre u kurac zakla' se ko Misirac' pretvara se u pogled pun razumevanja. Jebaćeš. Ali tek kasnije. Prvo mora da te pipne za obraz da vidi kako si gladak. Lice ti nije kao predgrađe Bejruta. I ne skvičiš kad staviš afteršejv.
A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju.
Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje!
Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne?
Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi.
Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko!
Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
A zemaljski dani teku...
Fraza, u koju treba verovati koliko i u deda mraza.
"Marija Ivanović" je ustala jutros. Sela je u svoj automobil koji su izmislili i napravili muškarci iz metala koji su izlili muškarci od rude koju su iskopali muškarci. Nalila je benzin iz nafte koju su dobili i preradili muškarci i odvezla se putem koji su asfaltirali muškarci. Ušla je u zgradu koju su sagradili muškarci od betona koji su zalili muškarci i cigli koju su sazidali muškarci i greje kotlom koji su napravili muškarci pomoću goriva koje su opet preradili muškarci, popela se liftom koji su montirali muškarci. Upalila je svetlo koje su instalirali muškarci, prelila je vrelom vodom, podgrejanom na gasu koji su dobili muškarci, kafu koju su prevezli avionom muškarci sa plantaže koju obrađuju muškarci. Sela je za kompjuter koji su izmislili muškarci, otvorila je program koji su napisali muškarci, ušla na na internet koji su stvorili muškarci i slovima azbuke koju su napisali muškarci ispisala: "Ja sam nezavisna žena, šta ce meni ti alkoholičari"?
dodji,ker,mali ker
U najgorem slučaju imate bar dva para i obično stoje na dnu fijoke ili negde pozadi da se, daleko bilo, ne bi pomešale sa ovim svakodnevnim, izanđalim, iz kojih vise končići i landaraju lastiši.
Nezavisno od toga da li ste ih kupili za “zlu ne trebalo” ili za “valjda će i meni nešto lepo da se desi”, znate da se nećete obrukati.
Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose.
Grom iz vedra neba!
Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre.
A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.
- Halo?
- Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno.
- Ooo da, znam.
- Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI!
- Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna?
- Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao!
- Dooobro, polako. Samo bez panike!
- Ne paničim!!!
- Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m?
- Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga!
- Halo, halo...Jelena?
Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako...
I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam...
Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san.
Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje...
Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm...
A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju.
Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!
- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.
I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.
Jedna od nižih lestvica u medijskom sistemu Srbije. Malo iznad novinarske sekcije u lokalnoj osnovnoj školi. Njena svrha je da izveštava o dešavanjama u mestu u kojem se nalazi, kao i da jednom nedeljno reprezentuje retrospektivu događanja iz obližnjih sela i mesnih zajednica. Egzistenciju tih televizija omogućava par reklama koje plaćaju vlasnici lokalnih ugostiteljskih objekta ili zanatskih radnji, kao i deo opštinskog budžeta, uglavnom onaj namenjen za kulturu. S obzirom na kvalitet programa, koji je ravan kvalitetu hoummejd indijskog pornića, ne privlači veliki broj gledalaca. Na taj način je determinisan profil ljudi koji radi na ovim stanicama- nezainteresovani ili ludi. Ako nisi lud ili nezainteresovan, vremenom postaneš.
1: Alo, pizda vam materina, šta radite ovde?
2: Ništa šefe, vežbamo...
3: Za špicu.
1: Za koju špicu vežbate, majke vam ga nabijem narkomanske, opet duvate onu drogu!
2: Nije droga, šefa...
3: Nije, šefe, KHM...
1. Ajde mrš u studio da razvlačite kablove, vesti počinju za dvaes minuta! Pizda li vam materina narkomanska...
2: Evo, šefe.
1: Je li, a 'de je, bre, ona kuravla?
3: Koja šefe?
1: Kako koja, pa kolko ih imamo, nabijem vas na kurac?
3: A to jeste. Ne znamo, šefe.
1: Kako ne znate!? Pa ko će da vodi vesti?
2: Evo ja ću.
1: Šta ćeš ti da vodiš? Poslednje što si ti rek'o pred kamerom je reklama za Žiku kamenorezca.
3: Mogu ja, šefe?
1: Ti? Si ti normalan?
3: Pa šefe, nema ko drugi. Jova otiš'o na bolovanje.
1: Jes' majku mu. Pu, u pičku materinu, jebemti ambulantu, našli kome će da daju potvrdu da nije zdrav! Doduše, on istina malo prišućkast, HJOHJOHJOHJOHJO.
2, 3: Hehehehehehehe.
1: Šta se smejete, pička vam materina! Mrš gore, će da počne dnevnik.
2: Šefe, a ko će da vodi ako ne dođe Zora?
1: Ma nek vodi ko 'oće, mnogo me boli kurac. Ionako nas niko i ne gleda.
...
2: Matori, mogu ja da vodim?
3: Matori, mojne si pička, ti si pričao reklamu za Žikinu radnju. Ja nisam ništa nikad. Rek'o.
2: Okej, matori, vodi ti.
...
2: Tri, dva, jedan, nula. Ustvari nema nula, krenuo si pre dve sekunde.
3: Dobar dan poštovani gledaoci, ovo su vesti u šest. To jest u tri. Ovo su vesti u tri.
1: Šta radiš to, bilmezu!?
3: Pa zbunio sam se, šefe. Šta da radim?
1: Šta šta da radiš, mater ti jebem nenormalnu! Pa uživo ideš, gledaj u kameru i pričaj koje su vesti dana!
3: Ovo su vesti dana. :džingl:
Jutos oko pola devet u selu Obrež kod Varvarina uhapšen četrdesetpetogodišnji J.M. zbog posedovanja marihuane. ..Šefe, pa ovo je naš Jova! Ahahahahaaha! Ladno Jova uhapšen! Ahahahahahahaha! JOVA DžANKI! Ahahahahaha!!!
1: E, sad ću da mu jebem mater. Sine, dodaj mi tu gedoru pored tebe. Ne taj, taj pored. E taj! I pusti reklame.
2: Izvolte šefe. A koje reklame da pustim?
1: Pusti obe.
Jedini logični izlaz iz situacije u kojoj nisi razumio sagovornika, a ne želiš da ga uvrijediš molbom da ti ponovi i po treći put. Jedini zajeb se može dogoditi ukoliko se radilo o pitanju.
- Umrla mi je baba. Sahrana je sutra u 2, pa ako bi mogao da dođeš...?
- Hehe.
Lik koji je klasična džidžalica, može se reći solidan košarkaš i polu šmeker. Jebemu mater, ode u jebeni NBA, i smuva fazon, najjaču pičku na planeti i pritom zaradi šou para. U nekom pravednom univerzumu cirko bi sa Koromanom i Sašom Ilićem na Fristajleru, igro za Hemofarm i imo ribu devedeseto.
Negde na ruletu..
-Sve na dvaes' tri.
-Brate ti si lud, do prvog nemamo dinara ako ovo puknemo..
-Opaaaa!
- Koji si Jarić, NEVERA!
Moderna verzija hiljadu i jedne noći. Poslodavac davi, a vi budete udavljeni do iznemoglosti.
- Ime?
- Đoko.
- Prezime?
- Kurcagić.
- Obrazovanje?
- Imam.
- Koji stepen?
- Fakultet.
- Koji fakultet?
- Elektrotehnički.
- Šta očekujete od posla?
- Platu.
- Zašto baš kod nas?
- Bil Gejts me još nije kontaktirao. A pare za sopstvenu firmu nemam.
- Iskustvo?
- 15 do sada.
- Molim?
- Tuđe žene ne diram, odma' da se razumemo.
- Mislim na radno iskustvo.
- Raznosač pica u piceriji "China" u Jajcu, višegodišnji mlekar u Vlasotincu i šerif u Kanzasu.
- Jeste li ikad radili u struci?
- Kako da nisam. Menjao sam sijalice po kući, popravljao kompjutere.
- Znači razumete se u računare.
- Da pretežno u one računare starijih generacija. Proces popravke je kao kod EI Niš televizora.
- Kako to?
- Fizičkim kontaktom. Poželjno je da bude jak i brz, kao Brus Li što je svojevremeno znao.
- Je l' me vi to zafrkavate?
- Ne nego vas zajebavam.
- Hoćete li biti ozbiljni?
- Sve zavisi.
- Od čega?
- Pitanja.
- Pa šta fali ovim do sada?
- Kreativnosti.
- Dobro. Jeste li vernik?
- Ne. Ali mi je debeli Buda mnogo gotivan.
- Imate ženu i decu?
- Decu imam. Jedno dvadeset komada. Na svakom kontinentu po tri.
- A žene?
- Dođu i prođu. Drugovi ostaju.
- Gde sebe vidite za 5 godina.
- Sad je jul?
- Da.
- Na Havajima. Turistički.
- Mislim poslovno.
- Znam.
- Pa...
- U najmanju ruku, kao direktora Majkrosofta.
- Ambiciozno, nema šta.
- Pa kako drugačije da skupim pare za Havaje?
- Živite sami?
- Imam cimera.
- Vaš odnos?
- Pregovaramo na dve nedelje, kad ponestane čistih gaća i čarapa. Mora neko da odnese sve to na pranje.
- Često vam je gužva u stanu?
- Ne. Samo radnim danima.
- Znači, nemate neke uslove za rad kod kuće?
- Odakle vam to?
- Stalno vam je gužva, pa sam mislio.
- Loše ste mislili.
- Imate li hobi?
- Gledanje u plafon.
- Jeste li timski igrač?
- Sve zavisi s kim.
- Vaš idealan partner.
- Crnka, metar sedamdeset, grudi jaka trojka.
- Mislim na saradnike.
- Ko im jebe mater.
- Imate li poroke?
- Ne.
- Znači ne pijete? Ne pušite. Ne drogirate se.
- Pijem.
- Redovno?
- Kad mi se pije.
- Vodite li računa o ishrani?
- Naravno.
- Pa kako se hranite? Zdravo?
- Živo.
- Hvala vam što ste došli. Zvaćemo vas.
- Oćete kurac.
- Molim?
- Nećete zvati.
- Zašto tako mislite?
- Nema teorije da dobijem ovaj posao.
- Što to mislite?
- Zajebavam vas sve vreme.
- Dobili ste posao.
- Fala.
- Vidimo se sutra u 8.
- Valjda nećemo.
- Što?
- Jeste se pogledali u ogledalo? Doviđenja.
