Klub koji tek od skoro ima ogromne pare, dok su prirodni klubovi oni koji već decenijama troše ogroman novac i uzimaju najbolje igrače od klubova koji nisu imućni. Tako su siledžija iz bundesligaškog školskog dvorišta koji svima otima najbolje sličice - minhenski Bajern, i klub koji za polovinu svojih trofeja može da se zahvali Francisku Franku - Real iz Madrida, u očima prosečnog fudbalskog navijača nešto vredno poštovanja i uzvišeno u odnosu na omraženi PSŽ.
Tako će i prosečan srpski navijač nekog od državnih projekata tada novorođene komunističke države, za koje mora da je ubeđen da su samonikli na Kosovu polju i finansiraju se upijanjem sunčevih zraka, sa gađenjem napisati da je Mančester siti, inače 65 godina stariji od Zvezde i Partizana - veštačka tvorevina.
2056. godina, komentar na sajtu Sportala ostavlja navijač Čelsija, sedmostrukog prvaka Evrope koji poslednjih desetak godina boravi na sredini tabele engleske lige:
- Fudbal je bre izgubio dušu, pazi ti bre, Svonsi osvaja drugu titulu Lige šampiona, ali i dalje je to mali veštački klub bez tradicije koji ništa nije značio dok je slavni Čelsi u Murinjovoj eri harao Evropom!
Ili levog, svejedno. Kao dečak stavljen na tu poziciju, jer je zahvalan igrač, predobar tehničar za štopera, ali loš za veznog ili krilo. Kao Vasa Ladački, on želi mnogo više od svog života, on želi golove, on želi asistencije, on želi popularnost, fanove! On želi da se dokaže, da se probije kao najveća zvezda kluba, da publika skandira njegovo ime, da devojke puštaju suzu niz butinu kad on igra. Ali to se nikad neće desiti. Igrajući u svojoj dosadnoj kolotečini, polako sve više postaje svestan da je neprimetan u odnosu na 'desetku' kluba, ili špica sa Filipo Inzagi stilom igre. Crv mržnje ga grize do kosti, i on se sve više trudi da igra što bolje, sve dok to trener ne saseče uzvikom 'vraćaj se nazad, ne igraš krilo'. Dok mu psuje majku sebi u bradu, kreću mu krvničke suze, i on prima osobine psihope, koji posle treninga ostaje da gadja prečku i govori u sebi 'jebaću vam majku svima jednog dana'.
Stara, mudra rečenica kojom se možda i najslikovitije objašnjava pojava da ćeš bez obzira koliko si dobrih stvari uradio nekada, uvek ostati zapamćen po onome što si zasrao jednom, i to debelo.
- De si matori, sto godina. - Ćao Sale. - Opaaaa i dalje se furaju merdevine a? Je l' još ideš okolo, pentraš se na prozore i snimaš pičke kako se skidaju? - Alo matori, imam ženu i troje dece sada. To sam radio sa četrnaest godina. - Ma važi, a merdevine? - Radim kao moler. - Sve ti verujem. Nisam ti ja žena da me ložiš kako si moler. Još voliš gledaš pičiće kako se skidaju a? - Beži bre u kurac budalo. - Ozbiljno. Godinama te već zovemo Đole Rašomonac. Pa bio si u zatvoru zbog toga. - Kad bre? - Pre dve godine valjda. Šest meseci. - Bio sam u Rusiji, radio sam na građevini debilu. - Eto vidiš. Sagradi sto mostova, a popuši jedan kurac i nikada nećeš biti mostograditelj, već pušač kurca. Tako to ide.
- E brate jesi čuo, zaposlio se Ćomi u GSP-u vozi autobus... - E hvala dupetu, a njegovi stalno pričali da nikad ništa neće biti od njega, ček jel obični bus ili zglobni? - Zglobni... - Opa znači ode i on u umetnike. Kad nije hteo da uči školu sad nek razvlači 'armoniku...
Bogotac fudbalskih klubova u Srbiji. Nije menadžer, to tako gejičasto zvuči. Nije trener, to je tako obično. On je šef. Stručnog štaba. Što dalje implicira da je on najpametniji, najkompetetniji, najnamazaniji pripadnik neanonimnog alkoholičarskog društva sa trule, hrastove klupe.
Sportski kompas moralno dezorjentisanih duša u kopačkama. Svetionik u mračnoj svlačionici. Glavom, bradom i jagnjećim rebarcima, šef stručnog štaba.
- Novi šef stručnog štaba FK Stojnik je gospodin Petrušević. Možete li nam reći kakve su ambicije vašeg kluba? - Mi želimo da igramo. Fudbal. Brz i moderan. Kao Barselona, Bajern ili Real. - Da li ste svesni da ste član opštinske lige Sopot i da ste poslednji na tabeli? - Ja kao šef stručnog štaba, napominjem da ćemo dati sve od sebe. Taktički potkovani, disciplinovani i to. - Čime se vi bavite? - Ja sam vulkanizer i berač malina. - Aha. A u vašem štabu se nalaze još? - Pera mesar, Žika koji gaji kukuruz, Mile vlasnik bifea i vikar Arsenije. - Vikar? - Da. Ima iskustva u sportskim priredbama. Jednom je igrao protiv Rogače 5 minuta, i slomili su mu nogu. - Nogu? - Da. Levu. I onu drugu. Ali tad je imao 64 godine. - Kako će vam on pomagati? - Ima kod kuće tablu na kojoj može da se piše. Znate ono veliko zeleno, kao u školi u sva 4 razreda. I tu crtamo taktike, 4-4-3 ili 5-3-5. Znate to majku mu! - Da. Četiri razreda? - Da. I to je previše. - I kako će vam još pomagati? - Pred svaki meč će govoriti našu molitvu. - Koju? - Daj Bože da se skupimo.
