Povik upućen sisatoj kafanskoj pevaljki sa ogromnim dekolteom. Kad uz čoček zanjiše svojim memarama, baca u delirijum i najsuzdržanijeg posetioca eminentnog ugostiteljskog objekta kraj Ibarske magistrale.
- "Dođi, čičo, dole do livade..." - Toooo, Micoooo! - spuštajući se u klečeći položaj pred svojom boginjom viče prekaljeni kafanski veteran. - "Ću ti igram čoček, bre čičo, čičo...." I dok se ogromne dojke talasaju povrh njegovog znojnog čela zaklanjajući mu vidik, naš junak egzaltirano kliče: - Ljuljaj, Mico, ljuljaaaj!!!
Vrhunac slobodnog umetničkog izraza. Nadrealni spoj boja i linija da ga je kojim slučajem Endi Vorhol imao priliku kad videti, okačio bi sve kistove i fotoaparate o klin, kupio kartu put bivše Juge i zaposlio se na pilani u Mrkonjić Gradu, rešen da naprasno okonča svoju karijeru umetnika, priznavajući kako je kao nadrealni i avangardni umetnik poražen od strane samoukih romskih likovnih majstora koje kao medijum za iskazivanje svoje kreativnosti i umetničkih sloboda koriste tetovažu.
Za spravljanje tetovaže se koristi igla od skopčanice ili Singerice nađene u prikupljenom metalnom otpadu, najjeftinije mastilo koje se može kupiti od pijačnog prodavca školskog pribora kao i litra špirtovače rakije, za inspiraciju umetnika, tattoo majstora, za anesteziju i oraspoloženje mušterije kojoj se radi tetovaža i za dezinfekciju rane.
- Đamile, otkad ti postade četnik, kad si to nabacio tetovažu kokarde?
- Abebate, vidiš da je tarantula, moderan sam ko Spajdermen.
Zadalamiti nekoga nadlanicom, onako vaspitno. Odsečnim potezom koji polazi sa dlanom naslonjenim na srce a nastavlja se oštrim potezom iz ramena koji nežno, roditeljski spaja nadlanicu i obraz indijanca.
Osvežavajuće deluje na svest i poboljšava percepciju stvarnosti jedinke koja primi ovakav dar od srca.
- Ho ho ho, kakva ribizla ona Maja, tako bih je :arghrnjau:
- To mi sestra faktarde.
- Nema veze, šta misliš je l' bi mi dala u dvojku?
:šljis po pički, od srca:
- Izvini brate, ne znam šta mi bi, mračne sile neke. Neću više ni da ti gledam sestru.
Odraz vremena početaka. Nemi i crno - beli film. Kada se govorilo onda kada se imalo nešto za reći. Kada su misli bile čitljive iz oka, iz pokreta, mimike ili gega i kada su iste zaista bile crne ili bele, lako razabrate, lako proniknute. Ljudi su se dijelili na dobre i loše, umesto današnjih sivih.
Čaplin je ideal. On je onaj koji ne želi da prianja svetu, da se povinuje. Stvaralac skitnice, po sopstvenom liku. Sitan čovek, velikih pantalona, uzanog tukseda, ogromnih cipela, i opet malog šešira, uz štap i brkove čini gomilu kontradiktornosti koje on čini skladnim do savršenstva! Perfekcionsta zna da savršenstvo ne postoji, ali proglasiće Čarlija limesom.
"Sjajan komedijaš! Obožavam Čaplina, plačem od smeha", reći ćete. Čarli je klovn, komedijan, lakrdijaš ako hoćete, ispuniće vam vreme i približiti usne ušima i sada, toliko godina otkako ga nema, da i vi nekad čujete iskren i nekontrolisan zvuk sebe ne brinući kako će odjeknuti.
Ljude je najteže nasmejati. Njemu je uspevalo da čitavoj planeti zagreje srca. Postojao je kao suprotnost drugom čoveku sličnih brčića, sa kim je delio popularnost. Crno - beli svet, zaista.
Danas, kako vreme prolazi a ja starim i bolje spoznajem svet, shvatam Čaplinovu tragičnost. Njegov osmeh, to je razigrani, nesvakidašnji, skoro neprirodni osmeh klovna čiji je cirkus svet, a audijencija sav narod. Njegove oči su bistre, plačne, njegovo srce osećam u sopstvenom dlanu pri svakom pokretu tog malog tela, nezaštićenog, nesviknutog na svet i na ljude...
A pokreti su poezija. On svakog udostoji podizanja šešira. Krivog štapa, bušnih cipela, pohabanog kaputa i pocepanog cilindra, sa limenom tabakerom punom opušaka od cigareta, sa podsmehom iz očiju prolaznika, on ne odustaje od sebe, od svog puta i načina. Čarli ne pokušava da bude kao oni, on je takav kakav je, i svesan sebe, skitnice i propalice koji je nedostojan ljubavi i poštovanja! I pored toga, on će dati poslednji peni slepoj devojci za cvet. Dostojanstveno će odbijati da mu drugi plate večeru iako mu prete batine...
Pravoj ljubavi nije važno da li je uzvraćena. Zato je i prava. Bistra i nehajna. On zavoli brzo i lako, a opet jako i zauvek. Zauzvrat, ne očekuje ništa... Jer zna, ljudima je ljubav mala, a on sem nje, nema šta mnogo da ponudi. Novac dođe i ode. Potreban je samo da čovek preživi. Da, samo. Jer ono što čini čoveka nisu bezvredni papiri koji danas ni krivi ni dužni znače sve ono što u čoveku postoji ili ne postoji samo po sebi.
Maniri i šarm, gegovi i humor, iskrenost i poštenje, nadasve ljubav, sve upakovano u skromnost, dakle sve ono od čega je satkan taj tužni pajac velikog srca, koji je bio previše svesan lošeg u ljudima, ali koji im je ipak dao celog sebe.
Čaplin je smešan samo u slučaju kada nisi on... Čaplin i pored zakrpe na srcu koja je veća od neranjenog dela, hrabro ide napred. Život je kratak, što čini svaki trenutak dugim. On se tuče sa jačima od sebe da bi odbranio slabijeg, dete, psa ili ma kog...
Zagledaj se nekad u njegov osmeh i oči, u njegove cipele i štap, u linije na njegovom licu. U ljubav bez stražnjeg izlaza i plana, i očekivanja. U njegov sopstveni svet radijusa njegovog koraka... Onda zagledaj u sebe. Ako pronađeš nešto od toga, pa ma kako sićušan trag to bio, ti si dobar čovek.
Pojava kad go-go igračica podigne nogu viosko iznad pojasa, u prisustvu vaše lepše polovine. Sad, da li će ovo za posledicu imati samo javnu opomenu ili nešto još gore, zavisi isključivo od ''arbitra''. Žoga bonito.
To je pljuga koju pusis ako ne zelis da se trujes vise nego sto je potrebno, jer ne sadrzi hemiju. Veoma je stari srpski proizvod, prilicno je jak i cepa grlo. Posle jedne ispusene Drine, potreba za sledecom javlja se tek posle duzeg vremena. Njena jos jedna prednost u onosu na ostale cigare kod nas je sto je verovatno najjeftinija, pa ne treba da predstavlja problem ustekati za ovo otrovno zadovoljstvo. I jos jedna super pozitivna stvar: Ako zelis da bar zbog jedne stvari deda bude ponosan na tebe, pusi Drinu (bez filtera). Jer i kada se trujes, radi to na srpski nacin...
Uspeti u životu i postati neko i nešto, a opet ostati nepromenjen i dosledan sebi, ne izvitoperiti se pod teretom uprtih očiju. Izdići se iz rulje i sam tim distancirati od žgadiluka i gadosti sa njim uvezane. Rabota na koju se retko ko usudi, a još ređe ko uspe u tome, jer da bi izgradio ime moraš napustiti običaje, biti ludo pametan i skoro pa glupav da rizikuješ odbacivši sve, i biti sposoban da ponovo izgradiš, jednom rečju - obrnuti krug, a za to se mora imati hrabrosti, i to one najveće: da se odbace šarene laže, strah od kazne za nepoštovanje bapskih dogmi i da se progleda svojim očima. A međ' svetom je oduvek bilo više kukavica nego glupaka.
Postati neko i nešto, a ne glumiti besne gliste i parati nosem oblake - e tu se, bato moj, pada - odoleti izazovu pišanja po sirotinji mogu samo izrodi čovekovog semena, e tu je mesto gde pravi razlika između lika koga je opizdio pot asova i malo lude sreće i tu je gde je, i čoveka, koji je zaista poseban: po svim faktorima izrod iz statistike koja opisuje plebs, koji ne jebe živu silu, koji je rođen da fura po svome, i kad je bio sasvim sam u svojoj borbi video jasno svoj cilj i kada je logika padala, preživeo sito i rešeto, i konačno ostvario.
Izgraditi ime je glagol koji ipak živi od žgadije, koja priča, i u bunilu trabunja o delima Posebnog, ali poput pećinskog čoveka koji se bojao i divio vatri a ič nije razumeo, žgadija se pomalo divi, ponajviše boji, a vrlo malo razume. Rulja priča o jedino o onome šta vidi i opipa svojim masnim prstima, a poštuje jedino ono čega se boji. Onaj koji je izgradio ime nikada nije pričao, živeo je i video neke stvari i mnogo pre nego što je rulji postalo očigledno. Tu je sva razlika.
Zanimacija s efektom pujda od koje ti se zacakli oko, digne kurac i pomrači um. Ubica vremena i dizač adrenalina na kratke staze, ali i jak ometač projektovanja zdrave ambicije u realnost na duge.
- „Tokeni! Hoću tokene!“ - „Daj bre iskuliraj više s tim.“ - „Hoću ih odmah! Hoću digram sto partija za redom! Hoću tokene!“ - „Jebote, strpi se koji dan, sami će se uvećati.“ - „Popušiću ti za 100 komada?“ - „Ćale, sad si stvarno preterao. Kevo, gasi kretenu profil!“
Raditi nešto po proverenom i pouzdanom receptu koji je toliko puta korišćen i proveren da je postao jednom rečju šablon. Šablon se koristi prilikom izrade i pisanja tekstova, tabela itd.
"Lakše muvam ribe kada radim po šablonu, kaiš i cipele su mi u istom tonu"
Izuzetno mala, smežurana, sedim dlakama pošumljena jaja multimilionera, koje sponzoruša mora da mulja sve dok vlasnih istih ne umre.
- Au Marija, kako možeš sa tim dedom? Pa ima osamdeset godina. - A što ne bi mogla. Još malo će da capne i eto meni para do kraja života. - Znam, ali kako ti nije odvratno? Ne može ni da mu se digne sigurno i sav je smežuran, pa ona opuštena jaja. Bljak. - Ma samo pomislim na pare i jajca postanu Rafaelo kuglice.
Nije ni negde ni nigde, čardak ni na nebu ni na zemlji. On je polu-jednika. Jako daleko je i od komparativa, nije ni turbolativ s negativnim predznakom, nikada ne ulazi u poređenje. On je skrajnut moćima dinamike koju njegova statičnost izaziva. Senka bilijarske kugle koja od martinele odleti preko stola, možda čak ni to. Glasačko telo čiji glas ništa ne menja, čuje se u fejd autu od samog starta izgovaranja fonema. U saglasju je sa defektno-eolskim proticanjem vremena. Konotacija u osnovi njegovog imenitelja kazuje da je centar, mada je paradoksalno on malo toga, ali sigurno ne to, ne centar pažnje, ne epicentar bilo kakvih zbivanja. Najviši dometi učestvovanja u životu su mu cukićevsko gutanje kiseonika s tužnim akordima koji su oslikali njegov ravan EKG. Kao i srednji prst, na primer, on postoji simbolično kao neki kurac u životu, može mu se jedino priznati bolno postojanje, i to samo polovično.
Nekada nekome neko srećno detinjstvo... Možda i ne tako srećno. Sam sedi u "Poslednjoj šansi", cedi neku brlju špiritusne sadržine uz Tomu u pozadini i preko kariranog stoljnjaka dobacuje reči prijatelju koga je mogao imati. No, reči i njemu upućene padaju u limenu pikslu i dave se u pepelu otresenih želja koje je mogao imati...
Od svega je ostavio samo prazninu iza sebe, a kako mu izgleda, i posle sebe... Mada on toga i nije baš svestan...
Srednjak (kašalj): "Druže, daj još jednu ovde..."
Konobar prolazi pored njega ne registrujući pojavu...
