Prijava
   

Pasoš Republike Kosovo

Bezvredna hartija.
Papir kojim ništa ne dokazuješ i ne služi ničemu, nego jednostavno ga imaš kod sebe zato što tripuješ da nešto vredi, a ustvari je go kurac od papira i možeš samo dupe njime da obrišeš.

- Bakljava. Ja sam Kristijan Gaši, fudbaljer Sent Galjena.
- Lepo je to dedžgo što se baviš sportom, nego kakav ti je to papir u ruci? Da bi ušao u Rusiju moraš da pokažeš pasoš.
- Pa to je pasoš Republjik Kosova.
- A-ha. Super ti je to, ja sam inače iz Narnije, pa te razumem. Nego daj nam pasoš.
- Alji ovo je pasoš.
- Jeste, jeste. Srećan put nazad. Sledeći.
- Ovo je međunarodni skandalj. Molim Vas pozovite konzuljat Kosova.
- Konzulat Kosova još nemamo. U planu je odmah nakon postavljanja konzulata Srednje Zemlje. Do tada, sikter bre!

   

Dva stepenika

Pijedestal koji je dovoljan ali i potreban rekvizit zakletom oratoru-seratoru i koji budi nepresušnu želju za držanjem govora prisutnima.

-Evo gospodo, popeću se ovde da biste me bolje čuli i videli, imam nešto važno da vam predočim pa molim za mali trenutak pažnje...
-Vid ovog seratora Mlađu jbt, isti je ko Vuk Drašković, čim vidi dva stepenika odmah se popne da drži govor...Ajmo mi na čvarke i kavurmu kod Zdravka, on je apolitičan skroz otkad ga na onom mitingu kotrljali niz stepenište u bas zvučniku...

   

Prljava mu muda

Nisu ona prljava zato što ih ne pere, već zato što se konstatno vuku po podu.

Tip koji ulazi u svaku situaciju bez imalo okolišanja i straha.
Imajući u vidu posledice, uvek vrši prvi udarac.

Takav tip ne jebe da l' imaš štanglu tokom napada.
Ne jebe ni da l' je rerna vruća kad vadi ručak.
Čak ni da l' dotična lepotica stoji sa dečkom dok on kreće u startovanje iste.
Jer on je jednostavno mudonja.

-Klinci! Dođite ovamo...
-Reci Mićo?
-'Ajde jedan od vas da preskoči kod čika Grge, prešla nam je lopta.
-:muk:
-'Ajde da vidim kome su najprljavija muda!
-Ja, ja, ja! :preskače ogradu:
-Zaboravih da ti kažem da ima kera, jebiga.

   

Voditelji dječijih emisija

Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti.
Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.

Interaktiva igrica „Hugo“: scena dječiji uređena, zeleni stiropor koji predstavlja travu sa nacrtanim cvijećem do pola zida, od pola zida plavi striropor- nebo, narandžaste ptičurine po njemu na čijim krilima piše „BH Telecom“, sa strane kartonsko drvo sa onim istim ptičurinama kojima je mrsko letjeti uz pokoju nataknutu KiKi bombonu, do drveta improviziran bunar od bureta u kojem se nalazi hrpa razglednica i pisama dječurlije koja žele da učestvuju u igri, u koji će voditelj pasti pred kraj emisije da izvuče igrače za narednu emisiju. Na suprotnoj strani se nalazi sto u obliku gljive za kojim će stojati voditelj.
Uz najavnu muziku ulazi voditelj u studio: obučen u neki šareni, blesavi komplet, našminkan kao klaun, pozdravlja debilnim glasom sve gledaoce i raduje se još jednoj emisiji s „našim mališanima“, nada se da su svi oprali ruke kada su došli kući iz škole, piškili pa opet oprali ruke, ručali, ispisali domaću zadaću, jer je tek tada vrijeme za igru; također se nada da su im stigli navijači i da će to večeras biti ludo i nezaboravno veče.

V: Ćao, ćao mališani!! Vaš Mario Ario Rio Io O je opet s vama u još jednoj emisiji „Hugo“! Nadam se da ste do sada došli kući iz škole, oprali ruke (pokret rukama kao da pere ruke), ručali, ispisali domaću zadaću, i spremili se da oslobodite Hugolinu i njene male Hugiće! Ja sam spreman, a spremili su me naši dragi sponzori bez kojih ni vi, ni ja, ni čitava država, ne bismo sada mogli spašavati Hugolinu, i zato ćemo im se zahvaliti: BH Telecom kao generalni sponzor, Čokolino, i KiKi bombone! Naši dragi sponzori su omogućili nagrade svima vama, i zato im trebamo biti zahvalni do kraja života! Hvala vam naši dragi sponzori! Prije nego počnemo sa oslobađanjem Hugoline i malih Hugića, pogledajmo jedan džingl!

(Nakon par minuta)

V: Ah, tu ste, dobrodošli nazad... ja sam se malo zanio jedući ove KiKi bombone koje su jaaaaako ukusne i trebate ih jesti jer su ovo najbolje bombone na svijetu... :kamera približava kesu bombona: ...No, dobro, idemo do našeg prvog igrača... To je Tarik iz Tuzle...

(Pokušava se uspostaviti telefonska veza sa Tarikom, čuju se neki šumovi, glasno disanje, šuštanje u slušalicu)

V: Halo, Tarik!
T: Halo.
V: Dobro veče Tarik! Čuješ li nas?
T: :disanje u slušalicu:
V: Halo...
T: Halo.
V: Tarik, tu si! Šta ima Tarik?
T: Ništaa...
V: Hoćeš li nam reći nešto o sebi?
T: :disanje u slušalicu:
V: :šuti i bogara u sebi:
T: Ja sam Tarik... Dolazim iz Tuzleeee... Imam osam... osam godinaaaa, i (guta pljuvačku) idem u Osnovnu školu „Centar“ u Tuzliii iiii....
V: Dobro, Tarik, reci nam ima li kakvih navijača kod tebe?
T: Imaaa....
V: Da ih čujemo!

(prolamaju se dječiji glasovi; vrištanje; neko se glupira; ćaćino navijanje kasni za ostalima)

V: Jao, pa mnogo si navijača doveo! Super, oni će nam svi pomoći da oslobodimo Hugolinu... Jesi li spreman Tarik?
T: ....
V: Halo, Tarik, jesi li spreman da oslobodiš Hugolinu?
T: Jeesam...
V: Odlično, reci koji ćeš broj od 1 do 4?
T: Dvaaaa...
V: Pod brojem dva: Hugo Taxi... Idemo, pritisni peticu i započni igricu!!
T: (pritišće dvije tipke telefona istovremeno)
V: Daj mi pet, Tarik! (pokazuje u kameru pet prstiju)
T: ....
V: IDEMO PETICA!!

(Tarik končano stišće peticu i započinje igricu.)

Dok se na početku redaju traumatične scene otmice Hugoline i njihovih malih Hugića, voditelj pita Tarika da li mu neko pomaže, na šta Tarik odgovara sa: „Ne pomažeee... Hoćeš li mi ti pomoći Marioooo?“, na šta mu Mario odgovara sa: „Pa u redu, može mala pomoć.“, misleći u sebi: „I Bog je odustao od tebe.“

(Za vrijeme igre)

V: Idemo desno! Šestica, šestica!
(Tarik prekasno pritišće 6. Hugo pada u vodu sa balvana.)
V: Opaa, ode jedan život Tarik. Kasno si stisnuo šesticu, ali nema veze, imaš još dva života, moraš biti malo brži, OK?
(Tarik šuti.)
V: ....OK. Idemo ponovo... Lijevo, stisni četiri! Četiri Tarik!!
(Tarik uspijeva pritisnuti 4 na vrijeme, i Hugo skače na balvan.)
V: OK, idemo sada šest... šest!! ŠEST!
(Tarik dvaput pritišće 6. Hugo se zapliće međ' neko granje, i ostaje visiti govoreći: „Sreća pa nosim tregere.“)
V: Tarik... trebao si šest jednom stisnuti... Idemo još jedna šansa.

Tarik ne progovara. Čuje se neko šaputanje s njegove strane veze, igrica je nastavljena, tipke se pravilno pritišću na vrijeme, Hugo skače k'o lud po balvanima, ne sapliće se, igra Moonwalk po balvanima- ćaća je očito preuzeo kontrolu nad igrom.
Voditelj i dalje daje upute, ali više nisu ni potrebne. Hugo jebač stiže na obalu, odlazi u pećinu u kojoj je vještica zarobila Hugolinu i Hugočurliju, povlači kanaf broj 2 i oslobađa ih. Igra je završena, Tarik je pobijedio.

V: ...Bravo, Tarik, super si odigrao! Čestitam! Tvoja nagrada je Ekšn men sa punom opremom koju je omogućio naš sponzor BH Telecom, i koji je također opremio Ekšn mena, i tebe i tvoje roditelje i bez kojeg ne bismo imali hljeba u ovoj državi. Je l' ti se sviđa?
T: Sviđaa... A je l' mogu ja dobiti one puzle od 1000 komada?
V: Ti bi puzle... Režija, šta kažete?
(U sebi: Ti puzle? Ne moš šes' stisnut' kak' treba a da sklapaš puzle Bog ti pamet dao, jedino ako te ćaća nije naveo da to tražiš, ipak je on igr'o, i njegova je nagrada...)... Režija se slaže da dobiješ puzle jer si oslobodio Hugolinu i male Hugiće! Jesi li zadovoljan Tarik?
T: Jeeesaam... Je l' mogu da pozdravim?
V: Naravno, samo malo brže jer nas čekaju još dva igrača...
T: Pozdravljam maaamuu, tatuuu, seeeku, nanu, djeda, svoju drugu nanu i djeda, tetku i tetka u Doboju, rodice Aaaamelu, Seeelmu, Belmu, rođake Bakira, Aaamira, svoje prijatelje Amera, Deeenisa, Alena, svoje prijateljeeee iz raaaazreda, učitelj'cu, svoje navijaaaače, sve koji me poznaju, vas u studiju i režiji, i Hugu, i Hugolinu, i male Hugiće...
V: Hvala puno Tarik, i mi tebe pozdravljamo! Da čujemo još jednom navijače!!
(Navijači vrište, režija prekida vezu prije nego su se izvrištali do kraja)
V: :duboko udiše i izdiše: ...Eto to je bio Tarik, a sada idemo do našeg sljedećeg igrača...

   

Izvlačili bi me iz nje ko mač iz kamena

Stepen jebozovnosti kojom određena ženska osoba zrači.

- Ne razumem šta se svi lože na ovu Enu Popov. Ništa posebno...

- Sine, pa ja kad bih se zavukao među one guzičetine morali bi vojsku i narodnu miliciju da zovu da me skidaju sa nje. Izvlačili bi me ko onaj mač iz kamena, njih trijes! Na kraju bi morali bobingera da mi poprskaju sredstvom za odvijanje korodiranih metalnih delova pa da popustim.

   

Gospodin čovek

Mitsko biće koje sve radi kako treba, odmereno i sa stilom.

- E da imam nekog jugića da se odvezem na pos'o k'o gospodin čovek, a ne da se guram sa ovom bagrom po dvajstrojci.

- Ako nam uleti Grojter iz dvojke, kupujem flajku Džeka i zovem neku agenciju, k'o gospodin čovek. Dosta sam više hvatao triper od ovih iz Picinog parka!

- Ne mogu da verujem da sam s tobom išao na koncert Dejana Cukića! Mogao sam k'o gospodin čovek u parku da pijem pivo i duvam sa Badžom i Stevom. Eee, otišao si pod papuču, moj Rujane...

   

Yugo

Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu.
U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.

Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.

Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.

Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.

Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.

Živeo Jugiša!

   

Masa

Masa je skup ljudi bez lica i mišljenja, primitivna bića koja forsiraju jednoličnost i stapaju se u tipičan stereotip. Gomila začarane mase koju privlače svetlucavi izlozi i prazna obećanja.
Nijedan čovek ne misli da pripada masi, ali čini se da su svi ljudi isti.
Da li uopšte možemo da pobegnemo od talasa koji nas sve pokopava i utapa u zemlju?
Verovatno ne.
Svakodnevnica je tako išematizovana. Naše ljubavi su kliše, naši razgovori su šeme.
Posebnost jednog čoveka se ne meri njegovom pojavom, iako svi to rade misleći da su patike pokazatelj nečijeg stanja uma.
Obuća i odeća ne pokazuju koliko znamo i umemo, već kojoj vrsti mase pripadamo i koji šablon smo spremni slepo da pratimo.
Što više se boriš protiv mase, sve više si deo mase.
Boriš se dok ne odustaneš, a kad odustaneš postaješ ono što si oduvek trebao da budeš, telo kojem drugi upravljaju. Ista osećanja, ista razmišljanja, cigareta posle buđenja i pre spavanja, isti redovi za hleb. Gomila beznačajnih sitnica.

   

Sterilizacija mozga trepanacijom

Iliti bušenje rupe u glavi radi što boljeg čišćenja svega onoga što nas odvaja od šimpanze sa drveta.

Nekada davno vračevi po nekim vukojebinama su bušili rupe u glavi da bi oslobodili duh i podigli svoje razmišljanje na viši nivo. Ili su oni tako mislili, ali svejedno mislim da je delovalo jer su jelte oni verovali da deluje. Možda je samo bio dobar trip da ti povetarac ćarlija po ganglijama, otkud znam, važno da je priča do jaja.

Hteli su da izađu van okvira svakodnevnice i pronađu neki smisao ili makar nešto zanimljivo u sveopštoj dosadi koja vlada oduvek. Po meni, to su bile devijantne i poremećene njuške ali su se trudili jebiga, nije im bilo mrsko da odjebu malograđansko pleme i izađu izvan ustaljenih okvira. I zbog toga ih poštujem.

Danas se radi obrnuta stvar. Glava se buši stereotipima, obrascima ponašanja, jednobraznošću i za sadašnje društvo prihvatljivim aksiomima koji treba da nađu ono malo kreativnosti i različitosti koje su preživele iz mladosti i unište ga. Predefinisati sve, ne ostavljati mogućnost izbora ili menjanja već napisanih scenarija, uklopiti sve kao lego kockice, disciplina je sve. Sprečiti ispade izvan takozvane "normale", dovesti sve na isti nivo, ugušiti bilo kakvo talasanje i stvoriti totalnu hegemoniju, to je njihov zadatak. Da svi lepo budu isti, plava radnička košulja, sendvič sa parizerom, Dnevnik u osam pa Kursadžije na Pinku. Poslovi koji se ponavljaju u nedogled, fabrička traka koja stvara dronove na kojoj rade dronovi, prežvakani humor, glupi bosanac i peder slovenac, zabava za mase koja se na iste baca lopatom a ta ista masa željno zinula i čeka nekoga da joj stavi kurac u usta. Stvaranje kalupa od svega i indukovanje želje ljudima da se u taj kalup uklope.

Najlepši deo dolazi na kraju, poslastica. Kada se mozak ispere i napuni odgovarajućim materijalom onda se rupa zalije i pečatira tako da nikada ne može biti otvorena. O tuđem mišljenju se ne razmišlja, ono se uklapa u okvir koji je matriks već etiketirao kao glupost, sektu ili "ju mene :prekrst:".

Jedinka je ušrafljena, mašina melje smirenošću švajcarskog sata, nema odstupanja u otkucajima.

SLEDEĆI!

   

Licemjerje

Fudbaleri Barselone na čijim dresovima je odštampan logo "unicef" zaradjuju desetine hiljada evra sedmično, njihov klub obrće stotine miliona evra godišnje, a djeca u Africi svakog dana umiru od gladi.

   

Asasin (Assassin)

Ili u originalu hašišin (onaj koji konzumira hašiš). Verska sekta profesionalnih ubica koja bi mogla da se smatra pretečom današnjih bombaša-samoubica. U Evropu je prve zapise o njima doneo Marko Polo. Postojala je (zvanično) od 1090. godine n.e. do sredine 13. veka. Osnovana je od strane Hasan ibn-al Sallah-a, obrazovanog čoveka i verskog fundamentaliste. Neki izvori kažu da je studirao zajedno sa čuvenim pesnikom Omarom Kajamom. Sedište im je bila tvrđava Alamut (u današnjem Iranu). Ime su dobili po tome što su sledbenici sekte prvo konzumirali hašiš, a onda su prenošeni u skriveni vrt u tvrđavi gde im je Hasan priređivao "zabavu" u prividu raja opisanog u Kor'anu. Rašid ad-din Sinan je bio jedan od poslednjih vođa ove sekte i poznat je pod nadimkom Starac Sa Planine. Radili su u grupama i uvek su ubijali javno, u velikim gužvama. Ponekad mesecima pre nego napadnu žrtvu, dolazili su u mesto stanovanja žrtve i tu živeli kao monasi, askete ili prosjaci kako bi upoznali "metu" i njene navike i kretanje. Uništeni su (opet zvanično) od strane mongolskog Hulagu Kana sredinom 13. veka, mada se smatra da su odgovorni za mnoge atentate i u kasnijem periodu (recimo ubistvo Mehmed-paše Sokolovića). Tvrđava Alamut postoji i danas i pod zaštitom je države i UNESCO-a kao istorijski spomenik.

Postoji legenda koja kaže da kada je sultan Sallah ad-din Jusuf (zahvaljujući zapadnjacima, koji ništa ne mogu da izgovore kako treba, nama poznatiji kao Saladin) opsedao tvrđavu Alamut, Rašid (Starac Sa Planine) sišao u sultanov logor preko noći, ušunjao se u njegov šator i ostavio mu kolače i poruku kojom ga poziva na pregovore. Tokom pregovora, Saladin ga je pozvao na predaju. Rašid je potom rukom dao znak jednom od svojih telohranitelja, na šta je ovaj izvukao nož, prerezao sebi vrat i bacio se niz liticu sa kule tvrđave Alamut. "Ja imam samo hiljadu ovakvih, koliko ih ti imaš?" upitao je Rašid sultana. Saladin se okrenuo, izašao iz tvrđave, pokupio vojsku i otišao. (edit: inače Saladin je jedina osoba za koju se zna da su hašišini pokušali čak 4 puta da ubiju, ali je preživeo svaki pokušaj)

Ako se neko od vas ikada sreo sa video igrom " Assassins' Creed", igra je inspirisana stvarnim događajima, a glavni lik hašišinima , samo je malo (više) izmenjeno radi dramatizacije priče.

Postoje i izvori koji tvrde da su i hrišćani koristili njihove "usluge". Naime srednjevekovni istoričari tvrde da je Ričard Lavlje Srce od hašišina naručio ubistvo Konrada od Monferata, kralja Jerusalima jer je dotični ubijen javno, na gradskom trgu, dok je izlazio iz crkve od strane počinioca koji se vrlo brzo izgubio u masi što je bio stil hašišina.

Takođe su radili u "trojkama" i vojni stručnjaci kažu da je upravo od njih preuzeta ideja da timovi komandosa i diverzanata idu u grupama po troje.

   

milan tarot

Najveci kriticar naseg danasnjeg drustva...i veliki umetnik!
Niko nije na tako duhovit nacin pokazao kakvi smo zaista jos od nadrealista!

Posle pomeranja dupeta nekom seljaku (rekao mu je da se male pavlakom, da zena umuti jaja i ispe mu na glavu, da se on i zena gadjaju paradajzom...a seljak ga znao u toj emisiji 5 puta) nazove ga neki normalan lik i kaze:
-Samo da vam kazem da ste vi najpametniji covek na televiziji...dovidjenja...
a Milan mu odgovara:
-Pazite, ja ne mogu da izmenim ceo svet! Ali mogu da pomognem pojedincima, i pokazem celom svetu kakvo je stanje zaista...

   

Samopouzdanje

Najbitnija stvar za uspjeh. Jeste škola, znanje, vještina, talenat... Sve, ali bez samopouzdanja pusti sve niz vodu.

Možeš biti glupa somina, akrep od čovjeka, al' kad vidiš tigra u ogledalu, onda si tigar! Zajebao si sebe, zajebaćeš ih sve. Neko se i neće prevariti, provaliće te, ali boli te kurac za tuđa mišljenja.
Opet, možeš biti materijal za MENSU, Gandi u duši, ali ako si mišljenja da si opušak od čovjeka, onda si takav. I opet će te neko provaliti, i ti opet nećeš davati ni 5 para za tuđe mišljenje.

Mark Tven: "Sve što vam treba u životu je neznanje i samopouzdanje, a onda je uspeh siguran."

   

Kefalo

Stvar koju, po legendi, poseduju samo uspešni ljudi. Imati kefalo znači biti sposoban za određene radnje. Raditi brzo i spretno, na elegantan način, sa voljom ili iz nužde, ali sa puno uspeha pa čak i često na štetu drugih ljudi. Što bi narod rekao, gospodski.

- Odakle Miti onolike pare?
- Ćale mu se nakrao dok je bio šef u "C marketu", imao čovek kefalo.
---------------
- Ja se ubih od učenja i ništa, a Mare ceo dan na kompu i položio.
- Pamti dečko na predavanjima, ima kefalo.
---------------
- Jebem te državo! Gde mi je bila ova pamet pa da odem odavde kad je moglo...
- Jebi ga, nismo imali kefalo.

   

Mazohista

Osoba koja ce verovatno zbuniti mucitelje u paklu

   

Džentlmenski priručnik

Biti džentlmen znači biti istinski muškarac, biti Pravi Džentlmen, doći do određenog nivoa ponašanja i življenja koji podrazumeva integritet i zasluženo poštovanje. Nešto čemu bi svaki primerak mužjaka koji je prestao da sisa palac i otarasio se edipovskih želja da sisa kevu trebalo da teži.

Posebno kod nas na Balkanu. A još posebnije zbog postojanja ruralnog mita o Balkancu kao mačo Tarzanu, jebaču i "frajeru", koji inače ne postoji. Ako igde ima manje mačo muškaraca onda je to u našim krajevima, stoga balkanci kao stereotip uopšte i ne postoje. Fejk iskarikirani šovinizam sa primesama pičkopaćeništva se ne računa u mačizam.

Džentlmen nije gospodin, gospodin može da bude svako ko iskešira dovoljno za Hugo Bos odelo ili je spreman da proda bubreg ne bi li mu italijan fegetlija po meri sašio sako i upario kravatu sa gaćama. Da su gospoda džentlmeni, imali bi punu skupštinu istih, ali nažalost ako bi smo skupštinu nazivali po tome ko u njoj obitava, mogli bi komotno da je zovemo i štala.

Pravi džentlmen mora da bude oličenje ravnoteže u svemu. Da balansira na desnoj nozi dok levom šutira kretena u dupe, u jednoj ruci da ima knjigu dok drugom pokazuje srednji prst sistemu, jednim okom da gleda napred a drugim da merka konobaricu. Mora da bude svestrana osoba, sposobna za sve ali ne i spremna na sve. To razlikuje dileju koja pokušava da probije glavom zid od džentlmena koji zaobiđe zid, uzme pneumatski čekić, sruši ga a onda se vrati i pregazi preko njega. Džentlmen u životu radi ono što voli ali time ne ugrožava druge, ne smeta i ne smara o tome. Veoma je važno ne biti smarač, ne dosađivati svojim stavovima kada niko nije pitao za njih, ne drobiti uvek o istim temama i ne siliti sa duhovitošću. To je odlika Pravog i tu se dobro ocrtava ona ravnoteža što sam je spomenuo. Biti nametljiv kada treba ali ne stalno, imati smisla za ofanzivu i defanzivu, taktičnost je džentlmenska vrlina.

Još par stvari moram da spomenen u vezi džentlmenovanja, jedna je veoma važna, a to su žene. Istinski Pravi poštuje žene, tu se razlikuje od Balkanca koji je i dalje zaljubljen u svoju mamu jer ona zna da ujutru voli prženice sa babinim džemom i kafu sa jednom i po kašičicom šećera i najradije bi se oženio mamom ili ženom koja je podobro emulira. Dakle, poštovanje prema ženama je osnova odnosa sa njima. I da se ne shvati pogrešno, da naglasim, poštovanje a ne lizanje dupeta radi dobijanja pristupa međunožju suprotnog pola.
Da bi neko bio Pravi Džentlmen, mora, nažalost tako je, da ima samo jednu ženu. Zašto? To je jednostavno pitanje sa komplikovanim odgovorom. Da bi se razlikovao od ostatka muške populacije i da bi ostao koncentrisan na važne stvari ne sme da landara k'o muda za veprom. Od toga boli glava, nije higijenski a nema ni smisla. Koncentracija je važna jer se tako fokus prenosi na druge važne stvari u životu, a to žena može da postigne sa Pravim. A i super su žene, ponekada daju smisla besmislu, ponekada oduzimaju smisao svemu ali zato uvek, uvek prijaju.

I zadnja stvar u ionako predugačkoj besedi je poštovanje. Poštovanje ne kao usađen refleks učtivosti koji besmisleno podseća na nekadašnje ideale i obrasce ponašanja već poštovanje kao odraz zdravog razuma i kulture. Da dam jedan banalan primer: Uđeš u GSP, sedneš, do tebe dva starca drve o tome kako je omladina iskvarena, drogira se i generalno kurcu ne vredi, onda te jedan od njih pogleda "ustaj konju, ja sam četresšeste bio na radnoj akciji" pogledom. E sada, takvoj bagri ne treba ustati da mu život ovisi o tome, nije lepo biti fin prema debilima koji te bez upoznavanja okarakterišu loše, besmisleno je i nimalo logično. Po meni, ne bi bilo kulturno ustati takvom čoveku jer reakcija na nekulturu treba da bude sam još veća nekultura, bahatost a ni fizičko nasilje ne bi bilo na odmet. Što opet dovodi do jednog obrasca kojim bi džentlmen trebalo da se vodi. Ko tebe kamenom ti njega nikako hlebom nego pištoljom ili bombom. Ne oko za oko nego glava za jednu dlaku sa dupeta. I po meni, to je skroz ispravno i pošteno. A treba da funkcioniše i u drugom pravcu, ko tebi džak oraha, ti njemu dva džaka oraha dogodine kada tvoj orah rodi. Džentlmen je bolji prema onima koji su dobri prema njemu i gori prema onima koji su loši prema njemu.

Toliko.

   

Propuštena prilika

Nekada davno, kada si bio kao mladi pastuv, i kada ti je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima. Kada ti je svako jutro bilo novo i svaka rosa slatka. Kad ti nije bilo važno gde ćeš leći i s kim ćeš plesati, koliko noći nećeš spavati, a koliko dana ćeš provesti putujući u nepoznato. Kada je radost bila u istraživanju i novim iskustvima jer je ceo svet bio mlad u tvojim očima. Nekada davno, u prolazu, na nekoj žurci ili koncertu, upoznao si predivnu devojku. Devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Prošla je pored tebe i ti si se zapitao, samo za tren, da li da je slediš. Nisi.

Umesto toga, oženio si se skromnom komšinicom, curom iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš. Curom koja je odabrala da svoj život provede s tobom. Da trpi povremene pijanke, glasne prdeže i psovke, da ti pere smrdljive čarape i gaće sa smeđim flekama. Da ti rodi decu i da ih vaspita da budu dobri ljudi i vole svog oca. Da, onu decu na koju se ponosiš u kafani pred prijateljima, a treba ti pet minuta da im se setiš datuma rođenja. Curu koju povremeno ispod oka pogledaš procenjivački i odlučiš da se previše ugojila, opustila, prestala da se šminka i generalno ti više nije privlačna.

Tada pomisliš kako bi to bilo dobro da si oženio onu devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Da si s njom proveo ceo život u u divljem trku po zelenim pašnjacima. I pomisliš da si u životu propustio priliku. Tada znaj, zasigurno, da je tu priliku u svom životu propustila skromna komšinica, cura iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš i da je povedeš u novi život ispunjen srećom.

I od mladog pastuva čija je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima, znaj, ostala je samo matora izanđala konjina.

   

Milioni najsitnijih mikro fiber vlakana

Jedini način da nam običnu krpu prodaju kao magičnu.

Zasto li kažu "fiber vlakna", kada fiber znači vlakno?
Zašto kažu "najsitnijih mikro"? Zar postoje i ogromna mikro vlakna?
Zar baš moraju naglasiti da ih ima na milione, kao da je moguće napraviti krpu od samo dva-tri vlakna?

   

Poslednji trenuci slavnih ličnosti ( 1. deo )

Finalno mistifikovanje života čuvenih umetnika, naučnika i narodnih vođa nakon što pomenuti otegnu papke. Specifična komercijalizacija smrti u cilju održavanja mita o preminulima.

Naime, potreba čovečanstva za herojima vazda je bila aktuelna stvar i kroz vekove postojanja istog neprestano se provlačila kroz mitove i legende o slavnim junacima, ratnicima i vojskovođama a uporedo s tim i u svedočanstvima velikih pisaca, pesnika, doktora, mislilaca i učenjaka uopšte. Danas, doduše, kada bi nekog klinca na ulici pitali «Je li, mali, ko ti je idol?» dobili bismo verovatno ime nekog pevača, glumca ili sportiste – gde je ovo poslednje i najmanje zlo osim u slučaju Denisa Rodmana – što je, složićete se, jasan pokazatelj kuda ide ova planeta. O tome, ipak, nekom trećom prilikom.

Elem, kako su rođenje i smrt jednog čoveka - hteli mi to ili ne - dva najznačajnija događaja u životu istog, logično je da se u slučaju «zaslužnih građana» pomenuti datumi stavljaju na posebno mesto u biografijama pomenutih, poput Božića i Vaskrsa u jevanđeljima apostola Hristovih. U toj paraleli, naime, i nalazimo razlog apgrejdovanja preminuća genijalnih ljudi – asimilacija sa božanskim, transcedencija prema Bogu. I tako, ništa ne sme biti obično; ni kuća u kojoj se umire, ni soba, ni krevet. Svaki detalj oko samrtnog odra postaje neprocenjivo bitan, sa posebnim akcentom na usta budućeg pokojnika i konačnu poruku koju će nesrećnik u agoniji poslednjeg naleta božanske genijalnosti ostaviti ljudskoj rasi. Ishod, međutim, često ume da bude potpuno razočaravajući. Jebiga. Smrt naposletku ipak nije ništa inspirativno...

W.A.Mozart ( 27. januar 1756 – 5. decembar 1791 )

Mit o Mocartovoj smrti jedna je od najlepših, najromantiziranijih i najnetačnijih priča koje su ikada postojale o genijalnim umetnicima! Svakako da je nenadmašna austrijska pijandura bila poslata čovečanstvu od strane Svevišnjeg u nadi da će moći nešto da promeni nabolje u grešnom svetu ovozemaljskom, ali i pored svoje jednostavne ali i neopisivo uzvišene muzike Mocart prosto-naprosto nije bio uzvišen, i tačka! Voleo je da psuje k'o manijak, jede kobasicu sa krompirom, pije šta stigne, šmrče fuš burmut i spava zaražene bečke kurave, zbog kojih, baj d vej, i rik'no. O da – ništa tako spektakularno kao što je dirigovanje jebene «Lakrimoze» iz kreveta! Kombinacija sifilisa, prehlade, hroničnog umora i ko zna još čega, učinila je da najveći kompozitor svih vremena skonča otečen k'o pčelarski pripravnik i sa ogromnim čirevima po celom telu koji su pucali kako je koji stig'o. Soba je, po zapisima svedoka, tako opojno rezila da se sveštenik dobra 3 sata nije usudio da uđe i «okadi» telo...

L. van Beethoven ( 17. decembar 1770 – 26. mart 1827 )

«Svetlost...! Vidim svetlost!» - bila je, navodno poslednja rečenica Betovenova. I niko nije ni sumnjao da jeste. Gluvi kompozitor - revolucionar po religiji i teški drkadžija privatno – izrekao je svetu svoji poslednju viziju. Istina je, pak, neobično svakidašnja. Po izjavi sluškinje koja je bila prisutna Betovenovom poslednjem uzimanju vazduha, cenjeni Ludvig se, da prostite, uneredio u sopstvenom krevetu te je zatražio da se otvore prozori ne bi li se soba malo provetrila. Dakle, opet ništa spektakularno.

Gaj Julije Cezar ( 100 p.n.e – 44 p.n.e )

Brut je, naime, bio Cezarov polubrat a ne usvojeni sin kako su nas učili u školama. U trenutku Cezarove smrti u Senatu, prilikom kada su nesrećnog Gaja Julija na smrt izboli ostali nezadovoljni senatori, nema ko ne zna da je pošto je u grupi svojih ubica na svoje veliko iznenađenje video i Brutusa, dotadašnji doživotni tribun Rima izjavio «Zar i ti, sine Brute?!». Citat se kao floskula koja simboliše «svaku neočekivanu izdaju» čak i dan-danas koristi u svakodnevnom govoru mnogih naroda ali tih Martovskih Ida 44', značila je nešto potpuno drugo. Cezar je, ustvari, svoju poslednju rečenicu namenio Brutu kao upozorenje da će - obzirom da se pomamio za vlašću te izdao i svog polubrataće - i sâm tako završiti, a ne kao izraz sopstvenog razočarenja. I zaista – nedugo posle atentata, galske poglavice verne Marku Antoniju, uhvatile su izdajničko kopile i ubile ga te je tako pomenuto bilo prvo od zaverenika protiv Cezara koje je i sâmo likvidirano. Jebiga. Ko drugome jamu kopa...

Josip Broz Tito ( 7. maj 1892 - 4. maj 1980 )

Obzirom da je drug Tito bio teška facetina a i mi Srbi smo bili a i dalje smo teške budaletine, nisam baš siguran koliko mogu da osporim njegove, navodno, poslednje reči. "Ja sam poslednji Jugosloven" i "Čuvajte mi Jugoslaviju - dobar je to hotel...", zaista zvuče vrlo verovatno. Smrt fašizmu!

   

Kako ćeš se sutra boriti s vukovima ako se danas igraš sa štencima?

Lako ti je boskovati u velter kategoriji kad imaš 90 kila. Uđi u ring sa nekim malo jačim pa da vidimo kad će te izneti. Prodaješ biciklicu u Bambi super ligi k'o šećernu vunu na vašarni dan. Odeš u Evropu i nakon dve godine grejanja klupe shvatiš da se ono što si ti igrao ne može zvati fudbal. Uzimaš 50% marže u svojoj radnji i zabole te što njih 10 uđe u nju danas. Svejedno imaš zarade. Sutra se otvori novi supermarket, a ti tražiš crveni marker i karton da napišeš apsolutna rasprodaja i odlaziš do komše Pere jer si čuo da mu treba novi radnik na mešalici.

- Kako je tvoj brat prošao na međuopštinskom iz matematike?
- Kako? Bolje da nije ni išao. Da je bilo negativnih poene otiš'o bi do apsolutne nule.
- Zar nije bio prvi ovde na opštinskom?
- Jeste jeste! Kad mu je jedina konkurencija bio onaj stočar Marko. Da mu se taj dan nije telila krava, došao bi i odvalio mog burazera.

?
-7
0
definicija