Legendarno bespotrebna knjiga u kojoj gosti nekog hotela, kluba ili restorana kao i posetioci nekih institucija, upisuju utiske o svom boravku na tom mestu da bi neko možda to pročitao i video kako je to mesto divno, lepo i idealno za odmor ili zabavu. Naravno, kao i sve drugo što se zamisli da funkcioniše na jedan način, totalno ode na drugu stranu i ta knjiga služi ljudima za sprdnju, idiotske crteže ili pljuvanje po mestu u čiju se knjigu upisuju. I dalje ostaje nejasno zašto osoblje jednostavno ne skloni tu knjigu negde jer je totalna anti-reklama tog mesta.
Knjiga utisaka zoološki vrt. Strana 55 - Ovde je sranje i krokodil se ne pomera. Pljunuo sam ga 200 puta da znate. - Ja sam kurva i volim da pušim. Nazovi me 064/*** Maja Kobaja - Zoološki vrt smrdi i životinje su smorene kao na pajdu. - Đoletova keva liči na na onog slona hihihihihi - Vuk Bojović blajva ogromne kobase od šimpanzi i seksualno zlostavlja foke lolololololo - Moje dete je gledalo kako medved seksualno opšti sa medvedicom. Sram vas bilo. TUŽIĆU VAS!!!! - Da nisi ljubomorna što nije sa tobom opštio jer ima ogromnu močugu - Vuk Bojović - Dejan Živković je peder. Nije. Jeste. Nije. Jeste. Jesam bre!!!! - Ovaj zološki vrt je zakon. Lama pljunula glupog Peru. Vrištali smo mu od smeha. - Jel istina da je jednom slon ovde pojeo malu bebu? - Zabrinuta majka. - U bebi zoo vrtu ima samo koza. - Serem vam se na vrt! - Povratak proroka Meher babe. Svi ćete goreti u paklu nevernici.
Onaj lik koji u stvari ne navija ni za koga, nego prati ono što je u trendu da bi zadovoljio svoje duševne praznine. On je navijao za Volfsburg kad je osvojio titulu u Nemačkoj, lajkovao je stranicu Rosola posle pobede nad Nadalom. Njegovi omiljeni timovi su oni nastali preko noći kad se bušačima nafte iz tri lepe ili ruskim tajkunima digo tukson i da iz čiste zajebancije od FK Deronja naprave tim koji će lomiti noge Kristijanu Ronaldu u grupnoj fazi Lige šampiona i nedeljno zarađivati kao godišnji bruto nacionalni dohodak Papua Nove Gvineje. Licimerno ponašanje ovih ljudi proističe iz toga da ne mogu podneti poraz kao pravi ljudi, već to popunjavaju okretanjem na drugu stranu koliko god ona štrokava i ogavna bila. Oni nisu takvi samo u praćenju sporta i navijanju, oni su takvi u svim sferama života. Pola ljudi, pola Mlađa Dinkić.
- Kakav je to nakardni dres, u pičku materinu? - Brate, dres Anžija, šta hoćeš. - A ti kao navijaš za njih? - Da, još od malena. I moje dete će navijati za Anži! Osim ako Putin ne kupi Kamaz Čelni i dovede Balotelija u napad.
Jedna od najvećih istina ikada izrečenih. U jednoj prosto proširenoj rečenici se može reći toliko mnogo stvari koje naučni tim sa Instituta za socijalne studije iz Merilenda, Masačusetsa ili odakle već proučava godinama i nikada ne prouči do kraja.
Nego, da se vratimo na temu.
Ogoljenost! Svi su ljudi relativno isti kada ih ogolite. Bez subkulturne uniforme na sebi, bez tragova dnevnih aktivnosti, lišeni samonametnutih žigova kojima dokazuju svoju osobenost, ljudi su skup kostiju, kože, iznutrica i duše (da se tako eksplicitno izrazim).
Zašto je ovo bitno? Pa, bitno je jer, iako dobar deo populacije kaže da se ljudi menjaju, nešto ipak ostaje nepromenljivo u njima. Ta nepromenljivost je nešto što ih podsvesno vodi do određene tačke (tačke pucanja), te se posle toga celo biće menja za 180 stepeni (mada, bolje je reći da se vraća u svoju primarnu formu).
Kakve veze imaju mlade metalke sa mladim splavarkama? Velike. Što je metalkica zagriženija, mračnija i opakija, to je tačka pucanja bliža. Što se taj metalski kvltizam više ispoljava, to je metamorfoza sigurnija. Retko, veoma retko je dalje "ucrnjivanje" znak iskrenosti - u najvećem broju slučajeva (cirka 75%) je to samo nanošenje novih slojeva na masku koja vremenom postaje teret, jer ju je teško nositi i uživati u tome.
Neretki su slučajevi gde se glumac toliko uživi u ulogu da i sam postane ono što glumi. Takođe su, kao ovde, neretki slučajevi gde se ljudima smuči da budu neko drugi, jer to nisu. Osećaju da nisu, znaju da nisu i voleli bi da to nikada i nisu postali. Ali, želja za prihvatanjem, dobijanjem neke počasti, pripadanje nekom (bilo kom) čoporu je toliko jaka da čoveka natera na svakakve mere. Očajničke mere.
Zabavno je, u početku. Žurka dugo traje, ali se vrhunac brzo dostiže. I - to nije to. Nešto ne štima, ali se ne zna šta. Manjak truda? Možda. Zato se konstantno nastavlja sa trudom, grčevitim trudom - na silu. Dodaje se jedna ogrlica (jedna stega), pa druga, pa treća. Crna maska oko očiju se konstantno uvećava. Vizuelni mrak oslikava duševni mrak, jer sve je to neiskreno, što prema drugima, što prema sebi. Laž.
BUM!!! Promena. Metamorfoza. Šejpšifting. Presedanje iz jednog voza u drugi, iz Zvezde u Partizan, iz Barse u Real. Sve što je bilo sada nije i sve što jeste kao da je tu odvajkada. Nema vremena za podsećanje na stari život, nema potrebe za sećanjem na davnašnje trenutke. To ti je što ti je i tako treba da bude. Ali (!), nikada nije i neće biti sve potaman i nikada neće biti one prave sigurnosti, pravog osećaja pripadanja, te je potrebno latiti se s vremena na vreme jednim finim, sočnim i perfidnim pljuvanjem po svemu onome čemu se nekada pripadalo.
Oduvijek je poznaješ. U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga. Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila. Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno. Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno. Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?! Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi. Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla. Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla. Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije. Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje. Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa. Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.
" Jednom, kad odem, bez povratka, biće mi žao što ćeš tek onda sve shvatiti. "
Iako se isti dogadjaj opisuje, neverovatno je koliko se deskripcija razlikuje i kako se pažnja posvećuje različitim stvarima. Naravno, reakcije i zainteresovanost ženskih sagovornika su sušta suprotnost u odnosu na muške.
žensko društvo: -Jao, da vam pričam, Marko i ja smo sinoć napokon izašli zajedno. Bilo je prelepo. Prvo smo išli u bioskop i gledali smo fenomenalnu romantičnu komediju, znate onu sa Adamom Sendlerom i Kejti Holms rasplakala sam se 2 puta u toku filma. Onda me je vodio na piće i palačinke. Bio je pravi dzentlmen, sve je on platio. Posle smo otišli do keja da se prošetamo, sedeli smo na klupici pored reke i pričali kad me je on odjednom poljubio a ja sam prihvatila i tako zagrljeni smo se ljubili sve vreme okupani mesečevim zracima. Znate kako se samo lepo ljubi, ima tako meke usne i nestašan jezik, vreme je prosto proletelo. Onda smo otisli do njegovog auta i provozali se malo po gradu, kako je sladak dok vozi, hihihi. Dovezao me je do kuće i opet smo se ljubili i malo dodirivali, stvarno je pazljiv, mazio me je kao da mazi neku macu. Zaista nestvarno veče. -(sve ostale u glas) Ooooo, srckooo. Blago tebi, napokon si našla svog princa, hihihi... Pričaj nam još, ne izostavljaj ništa...
Muško drustvo: -Brate, izvedem ja onu malu... Jasnu/Jovanu sinoc, slabo pamtim imena. Brate i bioskop i piće i palačinke, i to cepa cura i slanu i slatku, mislim se "a dijeta, alo b'e!?". Sve pare sam puko, kurac kladiona za vikend. Gledali smo neko govno sa Ben Stilerom i onom sto ima profi sise, prespavao sam pola filma. Posle smo se majali pored reke i tu napokon neka akcija, žvalavili smo se pola sata, krknuo sam joj jezičinu do grla. Onda malo u kola, ovono, pa vatanje malo, sve u svemu ništa posebno. -(svi drugari u glas) E pizdo, opet nisi karao. Kolko si para dao mogo si dve vrsne pionirke sa železničke da cepas celo vece. Ej, počinje tekma...
Za Srbe, zemlja u kojoj apsolutno ništa ne valja - vlast, opozicija, životni standard, infrastruktura, školski sistem, tajkuni, kriminalci. Jedino što vredi jesu sportisti i sportski uspesi za koje svi žive i koje prate sa neverovatnom harizmom. Za strance, Srbija je zemlja fenomen. U Srbiji su ljudi od 1389. doživeli više ratova nego prestupnih godina. Infrastruktura se sruši pre nego što uspe da bude izgrađena i opet se ide dalje. Naše muzičare gotovo da ne slušaju, ali u julu i avgustu pola Evrope dođe sve skupa sa svojim muzičarima na Egzit, Guču i Bir fest. Uprkos tome što u poslednjih dvadeset godina fudbalski klubovi služe za popravljanje gol-razlike, kad god postoji prilika, stadioni su puni, gore i impresioniraju ceo svet. Sportisti su već posebna priča. Sa svojih par miliona stanovnika, Srbi redovno objašnjavaju neke stvari onima sa Zapada. Košarkaši dobijaju Amerikance u sred njihove Amerike. Nakon nekoliko slabijih godina, dolazi srebro na EP-u, sa sve Kostom Perovićem u ekipi. Odbojkaši već dvadeset godina dominiraju. Drugi menjaju timove, selektore, pozivaju strance, ali ne vredi. Gde god ode, Srbija je u vrhu, bilo da su u timu bile legende, Vanja, Nikola, Kvisko, Gerić i ostali ili klinci poput Mitića i Starovića. Slično je i sa odbojkašicama. Posebna priča su vaterpolisti i teniseri.Teniseri su trenirajući u praznim bazenima napredovali, a danas su u vrhu svetskog tenisa. Uzimaju titule gde stignu i teraju ostatak sveta da se ozbiljno zapita šta to Srbi imaju, a oni ne. Pa jedna Amerika, nekih 50-ak puta veća od nas ne može da izbaci tenisera u prvih 15, a mi ih imamo trojicu. Vaterpolisti su već fenomen. Da li zbog toga što su im teniseri zauzeli bazen, ne znam, ali oni već po pravilu nemaju gde da treniraju. Idu po komšijskim zemljama, spremaju se, a onda odu na takmičenje i počiste sve. I dovedu ostatak sveta do toga da stavi prst na čelo i zapita se šta ovi imaju u sebi, pa bez mora i bazena u državi decenijama deru sve ostale kao volove u kupusu. I onda dođemo do one čuvene urbane legende, koja se proteklih meseci provlači kroz medije, što elektronske, što štampane. Srbin je: najbolji teniser sveta, najbolji odbrambeni fudbaler sveta, najbolji košarkaš Evrope, najbolji odbojkaš Evrope, najbolji vaterpolista sveta. Da ne pominjemo ko je izmislio struju, dobio Nobela za književnost, usavršio telefonske veze krajem 19.veka. I kako sve to? Pa, jednostavno, svi su Srbi, drugog razloga nema!
Svako od nas se na neki način susreo sa ovim psihološkim profilom: crnka, sa šiškama sečenim mikrometarskom preciznošću, slikana u 346 poza u kupatilu, slike sortirane u 38 albuma. Ime i prezime jednostavno nisu dovoljni - mora biti dopunjeno nikovima kao što su: swatka, tatina princezica, nafurana, samo tvoja, NUSKNVP, NUSKNVCZ itd. Ovaj profil obavezno mora da sadrži 30 sestara i 16 braća (čovek bi pomislio da živi u albanskoj enklavi).
- Smarač 1 -
On: Ćao lepotice, kako se zoveš ? tu si mac, mac EEEEJ Ona: Jel si ćorav, piše ti ! On: To sam hteo da čujem iz tvojih slatkih usnica :* ;)
- Smarač 2 -
On: Hvala što si me dodala Ja sam iz Šapca a ti ?? Voleo bih da te upoznam
- Jebač 1 -
On: Jesi se naspavala ? Ona: Uf, da .. ko bebica ^_^ On: Normalno, kad sam te sinoć umorio Ona: xixixixxi ;)
- Drugarica 1 -
Dr: Fuksarooooo , kuvaj fukicu da mi pričaš sve do detalja :D :* <3 Ona: evo odma, droljetino moja najmiwija :** <3 <3 <3
- Dečko -
On: Ljubavi, jel si još ljuta na mene ?? Ona: Jesam On: Sad sam svestan koliko te volim. Izvini, neću sumnjati nikad više u tebe. Ona: I bolje bi ti bilo On: Znam da su dušmani ljubomorni na nas i na našu ljubav. Glup sam ispao što sam poverovao u te priče. Izini što sam reagovao onako. VOLIM TE MALENA :** Ona: OK, al nemoj vise da ti se ponovi :*
- Jebač 2 -
On: mačkice, jesi free včrs .. prazna mi gajba Ona: Ma jok, moram da se vidim sa onim mojim smaračem. Jbg, drugi put On: Ok, pozz
- Smarač 3 (potencijalni jebač) -
On: Lutko, super su ti fotke. Šta kažeš da te provozam malo mojom novom mečkom Ona: Xixixi ^_^ On: 063/574**
Najtraumatičniji događaj našeg detinjstva. Prečka je spasila život Van der Saru (ove godine bi bilo 13 godina), ali i uništila živote mnogih porodica u Srbiji. Mi mladji smo od muke plakali, dok su naši stari bes iskalili na vratima naših soba koje je krasio Mijatov poster... Vrata su izbijana iz štokova i probijana, daljinski upravljači razbijani o TV ekrane, a televizori su izbacivani napolje... Mijatoviću prečka li ti materina!
Titula koja se dodelju istaknutim pojedincima širom planete bez obzira na veru, rasu, glupost ili ludost koju su počinili. Ovu čast može da dodeli pojedinac bez saglasnosti ostalih sunarodnika. Uglavnom se desi da onaj koje je poneo to zvanje nikad ni ne sazna da pored svih epiteta poneo i ovaj.
11.09.2001. "Talibani su se znanično oglasili posle napada na Svetski Trgovinski Centar i izjavili da preuzimaju punu odgovornost.... Na drugom kraju planete, naš čovek na privremenom radu u Norveškoj: To Srbine!
U kombinaciji sa pevačevim imenom, nezaobilazan komentar na većini narodnjačkih pesama na Jutjubu. Služi da pokaže komentatorovu "boemsku prirodu", pa shodno tome često biva izglasan za najpopularniji od strane sličnih seratora. Uglavnom ga ostavljaju napaljeni klinci od 13-14 godina ubeđeni da je mnogo kul biti alkos a čije se alkoholičarsko iskustvo svodi na otkidanje od jednog i po piva na ujakovoj svadbi ili komšijinom ispraćaju propraćeno formatiranjem želudačne kese iza šatre i dozivanjem keve da im obriše ubljuvanu facu.
ŠomiŽitorađa97- ŠABANE DUGUJEŠ MI JETRU!!!1!1! 62548 palčeva gore
