Najveći bauk kod svih školaraca. Stvar koja uteruje strah, više od bilo čega. Ponekada izaziva i česte napade na psihu. Služi da se smanji ocena, izgube živci i da se najebe materi.
Hmmm, da vidimo, 4 zadatka smo prošli sada ide On. Onaj koji me je upropašćavao ceo život. Zbog koga sam pao godinu. Da vidim šta piše :
" Kvadratni koren iz 25 pomnožiti sa sinusom alfa, na to dodati površinu jednakokrakog trapeza čija je srednja linija 2 puta manja od hipotenuze, a 1,65sm veća od najmanje katete"
Hmmm, ovo je lako. Nađem koren iz 25, to je pet :sav srećan:. Onda dodaš sinus. To ćemo da nađemo. Šta kaže onda? Površina jednakokrakog trapeza čija je bla bla...Kako beše srednja linija? Dal je to beše m ili h? A u kurac! Kako sad da radim?
Radiš zadatak pola sata, dok ne zvoni, tada shvatiš da zi zaboravio i na 4. i na džoker. Ispostaviće se da ti 3. nije tačan, u 2. si zajebao minus i dobio si Antonija Banderasa! Ćao matori, vidimo se u avgustu!
Radnja koja godinama dobija drugačiji smisao i različitu draž.
Završetak osnovne škole - prskanje vodom u školskom dvorištu Završetak srednje škole - prskanje alkoholom u gradu uz trubače Završetak mature - prskanje po haljini i razgolićenim nogama
Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose. Grom iz vedra neba! Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre. A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.
- Halo? - Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno. - Ooo da, znam. - Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI! - Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna? - Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao! - Dooobro, polako. Samo bez panike! - Ne paničim!!! - Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m? - Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga! - Halo, halo...Jelena?
Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako... I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam... Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san. Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje... Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm... A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju. Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!
- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.
I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.
Lep način da pokažate nekoj osobi koliko dugo obraćate pažnju na nju i koliko vam se ona u stvari sviđa.
-Pa ne znam. Lepo je sve to što si ti rekao, ali, nekako, ne znam kako bih ja to tebi objasnila. Nisam trenutno za neko vezivanje, skoro sam završila jednu dužu vezu i ne bih sad odmah da se upuštam u nešto novo. Nadam se da me razumeš? -SVIĐAŠ MI SE JOŠ OD DOK JE HLEB BIO 15 DINARA! -Oplodi me pastuve!
Najveći sin srpskog naroda i narodnosti. Od majke Srbije i oca Sporta srpskog.
Već kao mali pokazivao je sav svoj raskošni talentat. Svi su ga voleli. Svi su želeli da ga gledaju. Bio je broj jedan. Glavno mudo. Svako selo je zbog njega izgradilo svoj fudbalski teren. Sve su ribe vlažile na njega. U međuvremenu, opila ga je slava. Novac mu je udario u glavu. Počeo je da izlazi po inostranstvu. Vreme je provodio uz političare, lopove i slične. Propadao je. Pao je na najniže grane. Kao klošar iz kraja. Svi ga znaju i sećaju se kako je nekada žario i palio, a sada je duboko u mraku koji je sam stvorio.
Za vreme njegovog lumpovanja druga deca gore pomenutih roditelja su počela da se probijaju. Starija ćerka Košarka je oduvek bila vredna, pametna i uspešna, ali na nju nije toliko obraćana pažnja. Uvek je bila odličan đak, ali Fudbal je bio ljubimac roditelja. Međutim, kada je on dotakao dno života, Košarka je postala ponos oca i majke. Na nju se ugledala i mlađa sestra Odbojka, kao i najjači član porodice, brat Vaterpolo. Nizali su uspehe na svim nivoima. Donosili su radost u kuću, što i dalje čine, a što je od skora počeo da čini i klinac zvani Tenis.
Međutim, majka i otac se sa suzom u očima još uvek sećaju uspeha najstarijeg sina, i nadaju se da će on opet biti očev ponos i majčina dika, da će opet koračati uspravno, sa visoko uzdignutom glavom i rušiti sve prepreke pred sobom. U njega se i dalje polažu najveće nade, iako to nije zaslužio. Svi potajno žele da se trgne i ustane iz kome u koju je zapao svojom krivicom i nepažnjom. Nekada uspešni sin Rukomet je prolupao i davno pobegao od kuće, i od tada se ne zna ništa o njemu.
- Brate, plasirali se fudbaleri na svetsko, ajmo na doček! - Ajmo! Do jaja! Ooo, ovog leta ovog letaaa, bićemo prvaci sveta!! Pali kola, idemoo!
- E vaterpolisti prvaci sveta. - Da, video sam. Mojoj sreći nema kraja. Nego si čuo da se Seka kupa u magarećem mleku?
Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.
Veoma zanimljiv predmet, jer možeš da dobiješ bilo koju ocenu učio ti ili ne učio.
Profa - Svi Grci su ljudi, šta sledi? Ja - Svi Grci su krokodili. Profa - Može, može, valjana forma, vidim učilo se. Hmmm, danas je petak, pričaj... Ja - Dakle, danas je petak, sledi da će sutra biti subota, juče je bio četvrtak. Profa - Eh, ja te taman pohvalih, a ti tako. Danas je petak, sledi, da je Tokio glavni grad Japana. Nego, reci mi, zid je beo... Ja - Zid je beo, ruže su crvene, ljubičice su plave, limun je kiseo, baš kao i zid. Profa - Oooooho, bravo, neverovatna kompilacija genijalnosti i domišljatosti, kakva samo kreativnost, sedi 5.
Izraz kod klinki koje se lože na nekog starijeg lika iz kraja ili škole kad ih on pogleda. Taj nema ni pojma da ona postoji, ali ona je ubeđena da joj on u stvari šalje neke skrivene poruke. Kada mu pogled negde odluta i to bude u njenom pravcu, svim drugaricama se hvali kako ju je "on" pogledao. U društvu, pošto samo ona i drugarice znaju njegovo ime, možete čuti samo "ON me je pogleda", "ON je juče vezivao pertle", "da znam, i ON je tamo bio"...
-Jao, Ljubinka, dođi moram nešto da ti kažem! -Šta šta? -Aaaaaaaaaaaaa pogledao me je!!! -Ko? -ON!!!! aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa -On te je pogledao? aaaaa -Da bre, ja idem ulicom i nešto sam pala, nebitno, i on se okrenuo i pogledao me je! -Aaaaaaa kako te je pogledao? -Pa znaš kao u fazonu, gleda me i onda zamišlja da smo nas dvoje zajedno na nekoj plaži... (za to vreme On priča sa drugom) -E, brate, znaš šta mi se danas desilo.., ja išao po burek i neka klinka se razbila k'o pička, pala tu na 2 metra od mene... -I? -Ništa, ja je onako iznenađen pogledam kad ona bulji u mene k'o tele u šarena vrata i balavi...neki retard 100%...
Zakon Srbije kaže da se srednjoškolske ekskurzije mogu organizovati u inostranstvu tek u 3. i 4. srednje, tako da, eto šanse da se gomila tinejdžera prošeta po Evropi i upozna se sa blagodetima ( čitaj: odvali se od alkohola ) Grčke, Italije, Francuske, Španije ili Češke.
Ekskurziju razredni starešina najavljuje početkom godine obaveštenjem da se ide za mesec dana i da sve to košta samo četrdeset i kusur 'iljada, plus dnevnice od nekih 30, 40 evra. Na đacima je da raspodele dva gratisa, oni se međusobno pokolju oko toga, pa razredna na kraju uzme stvar u svoje ruke i podeli gratise na 20 i kusur dela. Sledi nekih mesec dana nabavljanja pasoša, vađenja viza i drkanja oko raznih drugih papira, kao razlog neznanja prilikom ispitivanja đaci se pravdaju sa: "Spremam se za ekskurziju", iako klinac samo ladi jaja dok se ćale i keva lome da potegnu veze i izvade pasoš na vreme.
Dan uoči puta u kofere se pakuju grickalice, sokovi, 15 pari čarapa, 16 para gaća, gomila majci, pantalona. Opšte rasulo u kući.
Polazi se sa nekog parkinga u 5 ujutru, noć pre toga kol'ko god da se trudiš, nema šanse da spavaš više od pola sata. Putuje se ceo dan, staje se nekoliko puta, na prvoj benzinskoj pumpi troše se prve pare - odeljenski pušači kupuju po boks "Marlbora", kol'ko da potraje prva dva dana.
Stiže se u hotel oko 8 uveče, tačno na večeru, tu će razredni starešina svima da podeli po ulaznicu za diskoteku koja je ujedno i žeton za besplatno piće.
I ETO! Napokon, posle ko zna koliko hiljada kilometara puta, vrhunac ekskurzije - prilika da se svi kolektivno masakriraju od piva, balantajnsa , Džonija ili Džeka; ćaletova prepečenica je svoju ulogu odigrala još u hotelskoj sobi. Odeljenske face noć će provesti valjajući se u svojem izbljuvku, ali to je fora , šta bi inače prepričavali svojim ortacima kući? Napije se i po neka riba, zakrljaju se neki iz odeljenja, razredne starešine ne podignu ni glas na njih, navikli su, jebiga.
I tako sve, puta 6. Kinta se sprca do trećeg dana u najk šopu, na alkohol i suvenire. Drugi dan se pije u sobi, treći dan u diskoteci, četvrti u sobi , peti u sobi, dok se šesti dan pije opet u diskoteci i to najžešće zato što se sutra pali kući.
Deca se vraćaju kući sa gomilom snežnih kugli u kojima su razni Koloseumi, Ajfelove kule i Krivi Tornjevi, razglednicama iz Paralije, sombrerovima , novim patikama i dresovima Juventusa, Milana, Olimpijakosa ili Panatanaikosa.
Kada se prepričavaju utisci redosled je: šljokali smo, šljokali, zezali se, šljokali, kupovali, šljokali, zezali se, šljokali u sobi, kupovali, šljokali. Na pitanje: "Pa dobro, kakav je Koloseum?" odgovara se sa: " Pa ništa posebno... ali znaš kak'e sam tike uz'o u Rimu taj dan, 50 evra, džabe!"
Vreme kad počneš da pratiš tursku seriju, kad provališ novu onlajn igricu, kad se niotkuda zaljubiš, kad ti dođe da središ sobu pošto si ceo semestar samo pravio haos, kad gledaš ponude za letovanje iako znaš da ne ideš nigde, kad konačno kreneš u teretanu koju planiraš već mesecima, kad počneš redovno da kuvaš iako to pre nikad nisi radio, počneš čak i da pišeš knjigu, i imaš ideje za snimanje filma i tako inspirisan poželiš da ispitni rok traje zauvek.
