Постоји Туга, и постоји Тужњикавост. О Тугаљивости неком другом приликом.

За Тужњикавост је потребно садејство извесних физиолошких и психолошких фактора.
Тужњикава особа је сита или полупуног стомака.
Ако си гладан, не можеш да будеш тужњикав.
Када си сит, јавља се вајкање због преједања и осећаш се помало "као свиња", што би народ рекао.

Тужњикаве особе могу да испуњавају свакодневне обавезе у зајединици без проблема.
Своје послове обављају успорено, али опет стижу све да заврше на време.

Тужњикаве особе могу да онанишу, али то раде лагано, најчешће са 2 или 3 прста, док ретко упражњавају секс или агресивну мастурбацију.

Тужњикавко је ближи флегматику него меланхолику.

Велики број тужњикавих мушкараца има бебећи ментални склоп.
Код једног броја испитаника примећена је визија Велике Беле Дојке која би их ушушкала и ратосиљала Тужњикавости.

За разлику од Туге, Тужњикавост нема клистирајуће дејство на душу.
Ово је уједно и главна разлика између Туге и Тужњикавости.
Тужњикавост не може да прочисти душу, она повлачи за собом неке друге последице, као што су Забагревање (о томе другом приликом) и Затупљивање.

Надам се да знаш да је изузетак кад си изузет из нечега.
Не изувен, то је друга врста самоотимања.

Рецимо, сви га шашоље ручно, а ти се трљаш.
Лично, преферирам трљање о кревет, где јастук представља главу и торзо, а остатак трљајуће дупе.

С друге стране, изузимање може бити и Одсуство.
Рецимо, одеш негде и осећаш нечије одсуство.
Заправо- где год да одеш осећаш то одсуство.
И то те онда некако дроби.

Отуд и оно трљање из другог пасуса.
У недостатку трљајуће коже, човек мора да маштом компензује стварност.

Кожа ипак највише недостаје твојим прстима.
Без ње су ти руке некако празне, као да додирују само ваздух.
Нека умарајућа извесност.

Изузимање може бити и кад склањаш од себе.
Као од несреће.
Ако склониш неког од себе, да ли то значи ... Не, некако је превише патетично.
Разуми да то пишем из навике.
Тако је најсигурније.
Психологија пизде.

Па нпр и док пишем претходну синтагму, осећам изненадни налет гађења према сопственом мисаоном процесу.
Тако је погрешан.
Откуд камену право да мисли?

Потребно је изузети се из времена, данас то схватам.
Пустити поплаву да прође поред тебе, одбити да учествујеш.
Замисли да једног дана схватиш да си само део неког безличног поретка.
Да си углављен у рутине које су други написали за тебе.

Треба се изузимати.
Али и некако ипек интегрисати у ту стварност.
Чисто да је натераш да мало одјебе.
Да се не курчи превише.

Јер и ти си неки господар.
Можеш да имаш контролу.

Патња остављеног мужјака се углавном своди на чежњу за измаклим сисама и гузовима.
Ја то наравно разумем, нећу овде да глумим лажног моралисту.
Имао сам и ја једном нечије сисе, увече сам се успављивао уз њих, јутрима сам им то компензовао кувањем кафе, писањем слова на папиру или куповином ситних потрепштина.

Такво понашање се обично обије о главу.
Рецимо- идеализујеш те сисе и онда дође тренутак кад ти се оне покажу.
Схватиш да си се социјализовао уз к.
Све се сруши, а ти проклињеш себе због незахвалности.

Тако да, у реду је, патим и ја за таквим стварима из прошлости.
Људи смо, волимо да се трљамо, волимо меко под прстима и нормално да недостаје.

Али, постоје и неке специфичне фазе у осећању одсуства.
Сетиш се неких ситних навика, тикова, сетиш се необичног изговарања појединих комбинација слова.
Сетиш се обрва ...

То мене растура.
Ткиво стари, атрофира, губи вредност под туђим прстима, и онда лакше подностиш његово одсуство.
Али обрве, то су ти чувари планета.
Оно о чему си маштао док није постало телесно.

Тако и ја мислим на те дивно груписане длаке.
Гледао сам је у обрве, нисам имао храбрости да понудим свој поглед њеним очима.
Онда сам почео да их уходим.
Углавном у сновима.
Пизда не сме да излаже лице људима.

Причао сам са њима о снегу, или о неким нотама ...
Маштао о промењеном себи.
О бићу које има пут али не и трајање.
Било је лепо, веруј ми.
Лепо је кад се постидиш пред неким.
Пред нечијим обрвама.

Кад знаш да би се распао од једног покрета тих дивних малих становника лица.
И да ништа не би остало од тебе ... Од оне одвратне сујете која те целог живота закуцава ...

Да, то је кад двоје имају један пулс.
Једну перцепцију стварности, један страх од буђења.
И ништа се не дешава ...

Ћутао сам јој у обрве, није се бунила ...
Оно што је било после припада логици пропасти.
Неумитности једног процеса који тече паралелно са временом у теби.
Не желим да причам о томе.
То мора да се плати.
Свака радост се плаћа.

Само желим да размислиш следећи пут кад те ухвати жал за сисама ...

Vrhunski đaci, pobednici na svim regionalnim i evropskim takmičenjima, sobu sređuju svakodnevno, čak stignu i majci da pomognu, za poroke su čuli samo u novinama, a druže se samo sa sebi jednakima.
Inače istinitost ovih tvrdnji je poprilično diskutabilna, pošto našim roditeljima, majke tih wunderkindova izlaganje o uspesima svoje dece počinju sa famoznim :" A, moj sin.....".
Treba se zapitati da li ti ljudi stvarno u to veruju, ili ih deca izvrću ko mlade majmune.

sinonim za apsolutni haos.
U istom trenutku aktivno je pola gostiju u studiju. Kate radi škola karatea iz Lazarevca, manekenke pokazuju najnovije šik-modele iz domaće modne industrije, voditelj Žika intervjuiše eminentnog privrednika iz Bele Palanke i tamburaški orkestar iz Kanjiže izvodi obradu ''Smoke on the water''. Svoj nastup čeka politički analitičar i prijatelj Srbije iz Belorusije, dobitnik nagrade ''najbolji uzgajivač krava u Srbiji''(naravno, sa svojim uzgojom), primadona Beogradske opere, folklorna sekcija iz Kusadka i glumačka sekcija O.Š.''Dimitrije Tucović'' iz Čajetine sa šaljivim skečom.
A ostalo je još 2 minuta do probijanja termina.