Ulica kojoj nikako ne pristaje da bude jednosmerna.
Rečnik / autori
PI
piksifort
na Vukajliji od jun 2011.viđen 3. mar 2015.
0 definicija0 odabranih0 poena
Anesteziolog.
Šaljiva doskočica koja često dolazi u ne baš najboljem trenutku, pa samim tim vodi u neželjenom pravcu.
- Đordano Bruno je zbog slaganja sa Kopernikom utamničen, a ubrzo i spaljen na lomači. Priča se da je pred samu smrt rekao: ''Sa većim strahom vi meni izričete presudu, nego što je ja primam''.
- I to je otprilike sve što je ostalo od njega!
- Da vidimo šta će ostati od tebe, Davidoviću, kad te isteram pred tablu da nam kažeš nešto o humanizmu i renesansi.
Knjiški moljac koji čita isključivo bestselere spisateljica sa dva prezimena i tv emisijom.
Najznačajniji transfer u istoriji Bliskog istoka.
Svrš za naše novinare, uglavnom iz Blica i 24 sata, koji najviše na svetu vole da objave neku takvu priču, koja neki određeni postotak naše populacije dovodi do mentalne ekstaze jer zaboga, neki najnebitniji stranac, poremećeni Amerikanac koji pešači po Evropi, ili neki opaljeni Japanac koji putuje preko celog sveta biciklom je rekao kako je Srbija do jaja zemlja.
Da zlo bude veće, to nije neki članak koji se pojavi na nekoj žnj strani novina i nije članak koji je veličine dva, tri reda. Oni to tutnu na naslovnu stranu sa sve slikom nasmejanog strendžera koji ni sam verovatno ne može da veruje da je on, potpuno nebitni radnik u perionici automobila u Albukerkiju, toliko bitan da je u nekoj zemlji na naslovnoj strani. Mislim, ajde da je neki poznati batica u celom svetu, da je neki uspešan lik, pa da kažeš, dobro, lepo je pročitati šta on misli o nama, nego neki golja iz neke jebene selendre, kojoj ni ime nismo znali do tada.
Zamislite posle toga kakvo on ima mišljenje o nama. Da je ovo neka uboga zemljica gde oni, veliki Ameri ili odakle god da su, kakvi god da su u svojoj zemlji, dolaze na naslovnu stranu samo ako spomenu obične kurtoazne stvari tipa, klopa je do jaja, rakija je do jaja, žene su vam do jaja i posle ode kući sa tim novinama i pokazuje ortacima uz džoks, kako je on bio baja među domorodcima.
Sve nešto zamišljam koliki bi bol u kurcu osetio američki novinar da štampa šta neki Srbin, koji je doš'o tamo da obiđe Ameriku bicklom, misli o njihovoj zemlji, hrani, ribama i alkoholu. Ni u lokalnim novinama neke najnebitnije selembare u Americi ne bi izašao.
SRBIJA JE DIVNA ZEMLJA I DOLAZIM OPET
Tom KLuni, momak iz Amerike na proputovanju biciklom kroz Evropu, zastao je da uživa malo u čarima neše divne zemlje, a novinarima Blica je odlučio da odgovori na par pitanja samo zato što je potpuno fasciniran onim što je ovde video i iskusio, pa želi to da podeli sa svima.
Novinar: Zdravo Tome. Odlučio si da ostaneš jedan dan duže u Srbiji nego što si planirao. Zbog čega.
Tom Kluni: Pa prvo mi je pukla guma, a onda su mi neki ljudi što liče na naše crnce ukrali bicikl, ali pojavio se Premijer vaše zamlje i vratio mi ga, ali nije zbog toga. Ovde se osećam savršeno. Toliko prirodnih lepota, toliko pozitivnih, gostoprimljivih ljudi, nisam nigde video. Ovo je predivna zemlja.
Novinar: Znači preporučićete Vašim prijateljima da dođu ovde?
Tom Kluni: Svakako. Već sam ih pozvao preko svog Tviter profila i objavio sam na fejsu koliko sam samo oduševljen Srbijom.
Novinar: Hvala. Ima li nešto što bi Vi izdvojili kao posebno lepo ovde?
Tom Kluni: Pa prvo bih izdvojio predivne pejzaže dok sam dolazio do vašeg glavnog grada. Kao sa neke slike su, a onda sam dolazak ovde u grad, koji je kao neki mali Njujork. Pun života, ljubavi, emocija i sreće. Jednostavno sam šokiran.
Novinar: A da li ste malo videli šta Beograd nudi u smislu provoda?
Tom Kluni: Da, da. Preko dana sam bio na jednom mestu i jeo, kako ih vi zovete ćevapčiće i neku salatu, a onda sam jeo i pasulj. Divna jela. Posebno mi se svidela i rakija koja je lepša od bilo kog Škotskog viskija.
Novinar: A šta mislite o ženama u Srbiji?
Tom Kluni: Divne žene, nigde nisam video takve. Nasmejane, prate modne trendove, lepe i razlikuju se od ostalih žena u zemljama kroz koje sam proputovao jer ih krasi neka predusretljivost i neka živina. Ma srpske žene su najbolje. Sada moram da idem, ali jedva čekam opet da dođem. Pozdrav svima.
.
.
.
Tom Kluni: Ej brate vidi što sam izašao u novinama. Naslovna bato.
Džordž Kruz: U jebote, dodaj mi taj džok. Jesi to uradio nešto, spas'o neko dete ili neki podvig si napravio.
Tom Kluni: Ma jok bre. Domorodci k'o da su prvi put videli Amerikanca u životu. Naslovna strana, slikanje i premijera sam video. Znaš kad ću ovde Baraka da vidim. Nikad bre.
Čarli Braun: Koja je to zemlja bre?
Tom Kluni: Sibirija čini mi se, 'bem li ga.
Čarli Braun: Pa 'oćemo da idemo tamo sledeće godine?
Tom Kluni: Ma koji ćemo kurac tamo? Bolje na Havaje da odemo. Dobre pičke, dobra klopa, a i onaj havajski rum izuva. A havajćanke kurve stare, jebu se za deset dolara.
Džordž Kruz: Ma i to što kažeš. Jebeš Sibiriju.
Tehnika saopštavanja neprijatne informacije tako što se ista servira zajedno sa još dve prijatne, začini jagodama i šlagom i umota u celofan s obe strane.
- Dušo, večera ti je bila fantastična, a sad idem do kladionice. Opraću sudove kad se vratim. Cmok…
Javlja se isključivo kod osoba muškog pola dok se u ležećem položaju sunčaju na dobro popunjenoj plaži, a kao posledica zavodljivog ženskog kikotanja iz vode. Tada se naizmenično duž cele plaže iz ležećeg položaja naglo podižu, štrčeći u odnosu na okolinu, sledi pogled levo-desno, pa se naglo spuštaju, pre nego što ih neko optuži za pedofiliju.
Čovek koji je nedovoljno lud da se klasifikuje kao psihopata, a opet, previše odskače da bi bio normalac. Ne treba mešati ove jedinke sa tipičnim hodačima u snu. Ne, ovi ne spavaju. Prvi znak ludila (nauč. "prsnuća") kod svake osobe je prestanak klaćenja ruku pri hodu. Drugim rečima, ruke mu spokojno vise dok on (ili ona) lagano hoda, ne drži ih čak ni u džepovima. Ne postoji ni jedna jedina normalna osoba u Sunčevom sistemu koja ne klati ruke dok hoda. Dokazao tim naučnika. Drugo, nema onog bič pogleda kojim vas klasičan psihopata ošine, već su oči potpuno prazne, kao da se nešto zakuvava. Poput normalonog mesečara, ne smeš nikako da ga cimaš, jer ko zna šta će da mu pokrene ubilački mehanizam. Deca ga se plaše, pričaju kako nosi ogrlicu od prstiju svojih žrtvi, dok mu bivši ortaci vršnjaci razglabaju kako je bio dobar na basketu, al je prso od učenja kad je upisao PMF.
- Brate, brate, izvali onog lika! Ladno ne pomera ruke dok hoda, ko zombi! Možda mesečari?
- Tiše, bre, mentolu jedan. To je Cvija Psihopata, čuo sam da nosi sataru sa sobom.
Uzdah studentkinje sa ETF-a kad se bliži vrhuncu.
Kada student dobije stipendiju, pa maže paštetu na obe strane kriške hleba.
Diskretni heroji, oni retki dobri ljudi iz senke koji se ne eksponiraju, za uzvrat nikada nisu tražili puno, na njih nikada nismo obraćali pažnju...A s druge strane isti ti šrafovi industrije izmamljivali su toliko osmeha deci kroz decenije da bi im trebalo uručiti neko ordenje, priznanje ili ih makar poslati negde na more deset dana. Sećam se dobro - nemaština devedesetih, a u opštom haosu i beznadju tvoji se sete da makar u dečiji svet nije teško uneti malo sreće i vedrine : dignu te iz kreveta u utorak ujutro, i dok pokušavaš da shvatiš zbog čega si iznenada morao da poraniš (u školu svakako ne ideš jer nema grejanja), ćale te natera da zažmuriš, i onda ti proverenim potezom kraj uha promućka kinder jaje - i ti ga stegneš oko vrata tako čvrsto, u blaženom neznanju da je koštalo pola zakasnele devalvirane martovske plate, i da si ga dobio jer mleka i ulja nema a hleb se u vašoj kući ionako mesi. Raspakuješ ga na brzinu i proždireš čokoladu, moleći se u sebi da iz onog žutog govneta ispadne neki novi Pink panter ili 1000 delova za autić, vozić...
A ni na kraj pameti ti nije da su te sitne delove izradjivali očevi i majke neke druge dece, neki drugi ljudi čija su imena i životi svedeni na broj i statistiku pod čekićem liberalnog kapitalizma, koji je i njihovu zemlju pretvorio u rezervat jeftine radne snage. I tada kao i sad, ljudi čije priče ne dobijaju 5 minuta televizijskog programa, sedeći u podrumima zemalja bivčeg Sovjetskog saveza ili nekim novostvorenim banana - republikama neobičnih imena na dalekom istoku, sedeli su po 16 sati i pravili delove za Proku pronalazača - ne znajući ko je Proka pronalazač, i miki mausa koji im se odavno zgadio. Jedinu vajdu od svega toga imala su deca istih tih radnika koja su garant kod kuće imala na kilograme raznoraznih plastičnih igračkica koje bi im donosili roditelji, ili bi ih i sami slobodno uzimali kada odu kod svojih na posao pri povratku iz škole.
- ALEKSEJ! Smesta da si je ostavio! (šamarčina). Koliko puta sam ti rekla - jedi štrumpfove, gutaj žumanca, sisaj foliju, ali čokoladu da nisi pipnuo! Hoćeš da mama ostane bez plate? Marš kući!