Iščekivni veznik.
-Mare, znaš kakvu sam sisu vido juče!
-Pričaj!
-Sreo Martu juče.
-I?
-Odemo na piće.
-I?
-Zovne me kući.
-I?
-Odem, naravno.
-I?
-Odemo u njenu sobu.
-I?
-Uleti njen ćale, peškir oko dupeta, biceps kao moja glava, ali sisa, matori, ja takvu sisu u životu nisam video. Da provedem život na benču, ne bih ono postigao. Posle kad sam otišo u teretanu, toliko me uradilo da sam tri serije više nego inače izbacio.
Omijena rečenica među Vukajlijašima kada se uvjere da je onaj kome je upućena previše daleko da bi se radnja iz nje izvela u stvarnosti.
- Hahahaha, koji si ti car, valjam se od smeha, imaš pivo za ovo! Jesi li ti iz okoline Beograda?
- Ne, ja izBosne...
- Ma šta pivo, gajbu!
Diskretno stavljanje do znanja osobi kojoj je klim upućen da je se sećate. Možda ne baš sa sigurnošću odakle i u kom kontekstu, a možda nije ni vreme, ni mesto za neki topliji pozdrav.
Klimnućete, proći i evocirati uspomene...
Prepoznao sam je sa velike udaljenosti, dok sam vodio najstarijeg sina na trening. Neki tip je nonšalantno držao ruku preko njenog ramena, ne toliko srdačno da pokaže koliko su prisni, ali opet dovoljno da stavi do znanja da ona sada pripada njemu. Nisam ga poznavao, ali je bilo očigledno da on mene zna. Nisam ga tretirao.
Čuo sam da je trudna, i konačno videh kako sve to izgleda. Toliko sam želeo da je vidim u tom izdanju. Približavali smo se jedno drugom, oboje prezauzeti gledanjem golih krošnji i nekom nepovezanom nazovi-pričom sa saputnikom. Kako je došlo vreme da se mimoiđemo, neobuzdano sam prikovao pogled na njeno lice i ovlaš ukrao njen zbunjeni pogled. Klimnuo sam glavom bez reči. Odklimnula je u znak pozdrava. Nisam se okretao.
Zvuči banalno, ali prvo čega sam setio je bio krpelj kojeg je vadila iz mojih testisa, a kojeg sam pazario na livadi nadomak grada, imajući seks sa njom. Vadiš mi krpelja iz jaja, jebote! I klimaš...
Sin je bio jako uzbuđen zbog utakmice u subotu.
A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju.
Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje!
Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne?
Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi.
Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko!
Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
A zemaljski dani teku...
Kroz zamagljen prozor kuće na obodu grada pada zrak udaljenog zubatog oktobarskog sunca, a spolja se čuje kukurikanje pijetla. Protežem se k'o mačor ustajući iz kreveta, gledam na sat, pola 7. Auuu, ima đed dušu da mi pojede što sam se opet uspavao na ovako značajan dan. Užurbano se umivam i oblačim, pa trk u ljetnju kuću, da se javim na raport glavi porodice.
Na nogama su svi već odavno. Poželim im svima dobro jutro, odgovore svi, jedino đed kao ljut na mene što nisam ranije ustao. Vidim smijulji se, dobro je raspoložen. Kako i ne bi, kad mu je puna kuća. Otac na svom mjestu, sjedi na stolici tik uz televizor i srče prvu jutarnju kafu. Majka priprema doručak, baba se muva oko nje, lafo joj pomaže. Prije bih ja rekao da to navika, cijelog života je to rmbačilo da se koliko toliko normalno živi. Đed sjedi pokraj preporodovog šporeta na tronošcu i izvijajuć' sijede obrve oprezno gustira vareniku koju mu je baba skuvala. To je njemu standardan ritual svako jutro. Na njemu stari gunj preko sivog džempera, debele somotne pantalone i vunene čarape. Utoplio se matori, zna da valja cijeli dan provesti napolju danas. A preporod samo cakće, milina ga slušati, a i ta toplina koja izbija iz njega ukombinovana sa ovom slikom čini da ti srce igra od miline. Baba priđe rerni, otvori je, a u plavom okruglom plehu se zlaćastim sjajem zasija kora vrelog domaćeg hljeba. U sobu upadaju tetka, tetak i rođak, rumeni u obrazima od blagog poznooktobarskog mraza. Sjedaju i oni da popiju kafu, otac i tetak, iliti badže kako vole da zovu jedan drugog, pričaju nešto o polici, tetka se priključuje u kuhinji, a rođak i ja s' đedom već planiram lagano šta nam je činiti.
Nakon što đed dovrši vareniku, skoči nanoge i upitavši da li su svi popili kafu, na šta svi klimnuše glavom potvrdno, izdade naredbu: "Ajmo, đeco, da se ide za poslom!". Po dogovoru, rođak i ja iznosimo kazan iz magaze i nosimo na drnjak u placu iza kuće. Montira se skalamerija, đed slaže otučke na novine, pa preko toga grabovo granje, samo još da se zapali vatra. Tetka zamazuje lulu na mjestu gdje ulazi u kazan smješom od kukuruznog brašna i mekinja da ne bi puštalo na sastavu. Lula... Svaki put kad je vidim nesvjesno prstima pređem preko malog ožiljka iznad lijeve obrve. Imao sam 14 godina kad sam se jurio sa rođakom oko kazana, nešto smo se zadirkivali, dječija posla. Opominj'o nas đed da prestanemo, al' ne možeš sa vragovima. Ja, onako, bježeć' okrenem se da vidim da me ovaj ne dohvati, okrenem glavu nazad, i gru! Umal' nisam prevrnuo čitavu onu skalameriju. Na luli je ostalo malo udubljenje, ipak je od bakra spravljena. Nije toliko boljela ta opekotina koliko očev šamar tad. Čini mi se još mi obraz bridi...
Otac i tetak petljaju oko hladnjaka i crijeva kojima dovode vodu, a rođak i ja iznosimo burad sa kominom iz šupe da bude pri ruci. Sve je spremno, đed pali vatru, sipa se komina u kazan, a ja stojim pored kazana i polako okrećem ručicu kojom se miješa komina da ne zagori unutra. Majka i tetka postavljaju doručak pod starim, ogoljenim orahom. Domaći sir, kajmak, sitno isječena pršuta i kobasica, plećka od pantelinskog praseta i tek ispečeno pile, divljače. Tu je i čutura sa rakijom malo prije natočenom iz dudovog bureta u magazi. I da, umalo da zaboravim onaj hljeb sa početka priče. Sjedamo svi za sofru, sem majke i tetke koje su uzele da vode računa o vatri u okretanju ručice, pravdaju se jele su one već. Đed za stolom uzima čašicu sa rakijom i zdravi u ime srećnog posla i okupljene porodice oko stola. Kez ne skida sa lica od kako je ustao jutros, čini mi se. Neka prijatna jeza me tjera da se stresem, ni sam ne znam zašto, valjda mi nekako milo što smo svi tu.
Gotov je doručak, vraćamo se svi na zadatke. Rođak i ja obigravamo oko kazana, otac i tetak se petljaju da oni preuzmu posao. Đed sjedi na panju, prekrštenih nogu, drži u ruci čašicu sa rakijom i lagano gustira. Viče zetovima da sjednu sa njim, da puste nas mlade da se učimo, kako ćemo peći kad njih ne bude. Vidim, zaigralo starcu crno oko, samo što ne orosi od sreće. Počinje đed priču kako se to nekad, u njegovo vrijeme peklo, kako su oni kao djeca se šunjali oko kazana da probaju šta se to tu pravi, pa poslije toga trčali da se napiju vode. A onda na red dolazi priča kako je pekao rakiju sa komšijom tokom rata dok su otac i tetak bili na ratištu. Kaže tu sam se ja vrzmao oko njih, trčkarao za nekim mačkom kog smo imali tad. I kaže, ispadne meni cucla dole, a on uzme i spere je rakijom i da meni ponovo u usta. Kaže da sam se tad toliko smijao kao beba da je to bilo nevjerovatno. Baba ga grdila tad šta to radi, da l' je normalan... Opet se i sad baba uključi u priču, lafo se buni, al vidim i njoj mila pomisao na sve to. Tu priču slušam svake bogovjetne godine, ali mi nikad ne dosadi. Čak mi je drago da gledam đeda kako je u zanosu priča iznova i iznova.
Dok đed priča, iz hladnjaka poteče polako da curi topli mlaz rakije koji se preko gaze sliva u lonac ispod. Puštamo malo da otekne onaj etanol sa početka, a onda otac uzima da gradira. Naravno,prije toga smo svi dali svoju subjektivnu ocjenu jačine okrepivši se zahvaćenim uzorkom vrele rakije ispod kazana. I kako to obično biva, iskustvo pobjeđuje. Đed počinje da se duva, pun sebe, što je uspio da nas pobijedi nas mlađe. Brzo ga prođe ta slast, vidim, zamislio se nešto na kladi, skupio se k'o dijete. Pitam ga šta mu je, a on mi odgovara: "Ko zna, možda mi je ovo, Stanko moj, posljednji put da pečem rakiju, nego, de ti, blago đedi, zapjevaj onu moju". Meni se steglo grlo, jedva nekako prolomih: "Ajde, ne pričaj gluposti, vidiš da ti se još nijedan od unuka nije oženio. Ako se ja dobro sjećam, obećao si i kolo da ćeš igrati!" Nasmješi se najzad i reče: "Mani me, nego deder zapjevaj!". Nije bilo vrdanja, pa započnem: "Čiča peče ra-akiju", a ostali svi prihvatiše uglas, ori se avlija. Razgalilo se đedu srce, svakog komšiju sa plota svraća da probaju rakiju, sav kipi od ponosa. Svima puno srce.
I tako, kazan po kazan, do kasno uveče, peklo se, pilo i pjevalo. Taj dan je na obodu Bijeljine čiča pek'o rakiju.
Posvećeno đedu Nebojši.
Kontroverzna ličnost srpske istorije. Začetnik džet-seta i skandal majstor.
Dok je još bio klinac videlo se da će biti živa vatra. Kao jako mlad krenuo je da šparta turske guzice, da ih sastavlja sa buzdovanima i šalje kod Alaha na ratluk. Maznuo je najbolju ribu u svom feudu i oženio se, no nisu imali dece jer je Strahinja bio u fazonu da hoće još da živi i bude slobodan, da putuje i uživa. Kmetski tabloidi su zlonamerno pričali da ne može da obavi posao kako valja. Kako to obično biva, žena mu se uplela u avanturu sa kontroverznim biznismenom turskog porekla. Izbila je velika bruka. Onako besan i nagao, Strahinja krenu u totalnu osvetu, ubi turčina i vrati ženu k sebi, no šteta već bi naneta. Porodica se umešala u njihove odnose i ništa više ne bi kao pre... Kuća više nije bila ugledna, zamak je propadao, njihov brak se olinjao. Išli su čak i kod bračnog savetnika ali nije dalo rezultate...
Razočaran i osramoćen, Strahinja se uputio u veliki grad. Tamo se uselio u stan u centru, u naselju Dorćol i promenio ime u Strahinjić Bana kako ga niko ne bi prepoznao i našao. Svako veče druga ženska, svakih mesec dana novi konj, novi buzdovan, žurke, ludila... Ništa nije pomoglo, rana je ostala na srcu. Propio se, propao i na posletku umro u svojoj sobi. Poslednje što pamte je da je stalno ponavljao k'o u bunilu: "Bem ti kurvu, bolje da sam kozu oženio".
Kažu da je bio čudna sorta.
Rakija koja jebe kevu.
Partnerka koja te posle seksa ogrne rukom. I nogom.
- Ćeš te pokrijem nekim ćebencetom, sav si mokar?
- Ne pomeraj se, dobro je ovako. Mnogo dobro.
Nenadjebiv način da kažemo sagovorniku kakvo mišljenje imamo o njegovoj kevi.
Ultimativni stadijum jebačkog umeća. Neumorni tukidid. On to radi triput zaredom, a ne izranja na površinu. Stoji krut sve vreme, tamo unutra. Ne diše. Čeka. I posle kraće pauze jebe ponovo. Slava jego na zemlji i na nebesjeh! Amin!
- Nešto si mi iznuren, da nisi pio mleka?
- Jok, mlavio sam Tanju celu noć. Bila mokra ujutru kao da je ispala iz bazena...
- Pa dobro, leto je, i da je šetala kliću oznojila bi se. Nemoj da se ljutiš, takva je meteorologija...
- Ne bi bila OVAKO znojava, sine; triput sam je odvalio od kite, triput...
- Pa, dobro, triput za noć...
- ... bez vađenja.
- Opa, vezana lutrija?!? E, pa od toga poštena žena i može da se oznoji... I, kažeš, nisi pio mleko? Sigurno?
- Sigurno... samo dve boze kod Juse Trovača. I baklavu. Egipatsku.
- I nije ti pušila za to vreme? Jesi siguran?
- Siguran. Bio sam prisutan. Sva tri puta.
........................
- Š... šta je sad?!? Oće opet da se gasi?!? Evo ga, stade... jebo mu pas mater i karburatoru, treći put staje danas!
- Opa, triput bez vađenja! Mašala, sinak! 'De tebe nađoh da me voziš na ispit...
Srpski yin i yang. Prema predanju, apoteoza se dostiže kombinacijom ove dvije svete supstance koje posjeduju moć uzdizanja umne svjesnosti do stanja Boemstva i dostizanja tačke mrtve inspiracije.
Pasus preuzet iz dnevnika Sidarte Gautamanovića, koji je prema predanju svetog Krčmarskog Kodeksa jedini uspio u uzdizanju iznad sfere smrtnosti pomoću svjesne moći uma i konzumiranjem svetih supstancija koje sačinjavaju nedodirljivu sferu Boemskog Života.
(Rukopis veoma nečitak)
- Jedna krčma u planini, time unknown -
Nirvana je blizu, nakon svih ovih godina osjećam da je mom traganju konačno došao kraj. Vođen Božjom rukom na svom životnom putu, stigao sam konačno u Jedinu Krčmu. Trud se isplatio, Svete Supstancije čekaju na mene.
(Dnevnik dopunjen ovim dijalogom od strane Gautamanovićevih sljedbenika)
-O Veliki Krčmaru, spremni smo*. Nakon godina i godina meditiranja i iscrpljujućeg konzumiranja konačno smo postali dovoljno zreli i spremni za finalni užitak.
-O klijentelo poštovana, Bog mi je svjedok kada kažem da se rijetko viđaju hodočasnici sa jetrom od čelika i gvozdenim plućima, kao što su vaša. Iznesite Krdžu i Radžu, i pustite Tomu Zdravkovića! (Onomatopeja - udarac gonga)
Sidartu Gautamanovića smrtno oko više ugledalo nije na ovom svijetu, iza njega su ostali samo isječci iz dnevnika koji su poslužili kao osnov za stvaranje I Krčmarskog Kodeksa.
*Napomena - Sidarta Gautamanović sebe oslovljava u množini jer govori u ime svoje duše i svog tijela koji su, iako bezvremenski spojeni ipak djelovi različitih sfera bivstvovanja.
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.
U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.
Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.
Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Vani je bilo barem 35 stepeni. Vetra nije bilo danima. Sedio je mokar od znoja na trošnoj fotelji u svojoj kancelariji. Iz dvorišta kasarne dopirao je zvuk rasprave guštera koji su igrali fudbal. Na radiju je išla neka pesma od Silvane Armenulić. Idilu je prekidala povremena zvrka prašnjavog ventilatora. Na stolu je bila flaša lozovače iz koje je naginjao. Gledao je u zid na kome nije bilo ništa sem pauka koji se njihao na svojoj mreži. Osećao je svrabež i bol u gaćama od tripera. Dobio ga je od svoje žene jer on drugu nije imao. Ni tamnoputi Damir nije ličio na njega. Mrzio je sistem, mrzio je porodicu, mrzio je sebe. Stalno se pitao šta bi bilo da nije prihvatio onu prvu otkomandu i zajedno sa svojom ženom krenuo drugim stopama.
Lagano je iz fioke uzeo svoj CZ - 75, za trenutak zastao, a sve kao da je utihnulo. Nije bilo više ni žamora, ni Silvane, ni ventilatora. Ostali su samo on, pištolj i tišina. Potegao je još jednu lozovaču i povukao. Sobom se kotrljala čaura i kovitlao miris baruta, dok je on odlazio na svoju poslednju NEBESKU OTKOMANDU.
