Pevač: Nosi titulu frontmena, iako mu je niko nije izričito dodelio. Ostale mrzi da se raspravljaju oko toga sa njim, jer sa pevačem jednostavno nema rasprave. Pusti ga nek piše tekstove o nekoj neuspešnoj ljubavi i potonjem odlasku u kurac, ili kafanu. Nema veze što nikad nije imao curu duže od noćenja sa doručkom. Dobio glas i sluh od boga, tako da jedan dan nije proveo u bilo kakvoj vrsti muzičkog usavršavanja. Soli pamet drugim članovima benda kao ''Tuzlanska so'' iz Sportske Galaksije Milojka Pantića. Pije malo, drogira se još manje. Čuva mozak za filozofska proseravanja pred novinarima dok ostali članovi benda iza njega jedva zadržavaju povraćku u ustima.

Gitarista: Klasika. Rasturena porodica; keva ga šutira kod ćalata, ćale ga šutira kod keve, i tako do 9. godine kada od strica alkosa dobija akustični krš od đitre. Od tada leči komplekse i nervozu konstantnim drkanjem instrumenta do 19. godine, kada upoznaje gore navedenog drkadžiju (pevača koji slabo pije). Otprilike u tom periodu, počinje da nadoknađuje to što se nije radio ničim do 19. godine, kao ostala normalna deca, nego je samo rokao po žicama. Kreće u kontra-ofanzivu. Ujutru maže LSD na parče prepečenog hleba za doručak, ručak preskače zbog dobre linije; kako telesne linije, tako i linije bolivijske salatice. Debele k'o autoput Beograd-Niš. Uveče se zagreva za nastup omanjom kofom vodke. Klati se na nastupima, promašuje tonove, svadja sa pevačem, jer mu ovaj sere da se dovede u red. I dosta jebe. Curice do 17 ljeta starosti vlaže za njim, čineći od njega zavidnog kolekcionara veneričnih oboljenja. Umire do 28. godine starosti.

Basista: Ko?! A, onaj u uglu sa onom džinovskom gitarom, što igra ko Dr Feelgood na epi-napadu. Njega ne poznaju ni članovi benda. On možda i ne postoji. Iako ima važnu ulogu u muzici benda, svi gledaju kroz njega. Ujutru sa mamom doručkuje musli uz Žikinu šarenicu, razmišljajući koje remek-delo iranske kinematografije će danas odgledati. Ne jebe, ič. Ne gudra se, ič. Piće, jok. Ne zato što ne može, nego neće. Budala, šta ćeš. Ako ga i startuje neka grupi underage pohotnica, on je uputi na gitaristu kome viri krvavi špric iz vratne aorte u bekstejdžu. Nikome nije jasno kako se ustvari postaje basista.

Bubnjar: Nije slučajno što u ''Odiseji 2001. u svemiru'' majmun onom koskom udara o zemlju u stilu vrsnog bubnjara. Ovog člana benda odlikuje nisko-profilna struktura moždanih mogućnosti. Uglavnom ga šalju po cigare, piće, ili mu jednostavno kažu da ode u drugu sobu da vidi jel su tamo. On ode. Fizički je jači od ostalih u bendu, ali to ne koristi kao argument u raspravi. On se i ne raspravlja. Verbalno ga maltretira uglavnom pevač. Onaj crnja u ''Zelenoj milji'' je verovatno bio bubnjar pre nego što je zaglavio bajbok. Jak, glup, i beznadežno dobar. Kad bane murija u bekstejdž, gitarista mu podmetne u džep kesicu bele ili žute zajebancije. Ovaj, ode par godina u tvorza, a kad izadje samo se pojavi na probi i sedne za bubanj. Kul je, brate, ne ljutim se.

Svakoj mladoj duši povremeno dosadi monotonija u kojoj živi i pokušava da je razbije tako što će naći grupu momaka koji se isto tako osećaju. Tako su nastali Bitlsi, Stonsi, Sabat, Metalika...No, osim prosečnih muzičkih sposobnosti, glavna stvar potrebna za uspeh nekog benda je imidž i karakter članova. Bend mora da ima neko kul ime, a članovi benda moraju da budu specifični. Bubnjar je lud ko struja, i glavni je šaljivdžija. Gitarista mora da ima dugu kosu i uglavnom je ružan ko pašče. Basista je smoren i nezapažen, a frontmen je uglavnom najkulji lik, i oko njega se motaju sve ribe. To mora da bude tako i nikako drugačije.