Sa pogledom u suton

Tekst i melodija su pisani za takmičenje "Pačija škola". Ne morate da čitate, ali obavezno oslušnite melodiju.

Slutim, skoro će mrak. Kako se bliži, u meni raste nemir. Jutros o njemu nisam razmišljao. U podne ga se nisam plašio iako sam se do tada već susretao s njim.

Bogu hvala, gazim devedesetu. Ah, guram nekako, malo me muči reuma, sevne u krstima pred neki kijamet, ali srce se još nije umorilo. I glava me sluša. Ni promaje se ne bojim. Vid me izdaje i o tome htedoh da vam pričam.

Prođoh kroz dva rata, kroz onaj veliki i aktivno. Ovaj najnoviji me je dotukao. Ubiše mi sina, dušmani! Milosrdni! Na onom prokletom mostu!
Tad sam prvi put video mrak. Još me prati i plaši.

Onomad, malo posle te nesreće, varih ogradu s komšijom Milojem. Svetlucaju iskre kroz masku. Prelepa slika. Samo se kod mene zadržala malo duže. Legao sam i budio se s njom. Doktor kaže - ablacija retine. Ništa strašno, malo će to da prihefta. Laserom! Postoperativna procena: na levom oku je vid sačuvan do 20%, na desnom manje od 15. Popraviće se, kaže, malo naočarima, malo čuvanjem od napora, pa neću u nišandžije.
E, moj doktore, izgubio sam ja sve ratove, još se malo koprcam u ovom psihološkom. Sa životom!

I stvarno, ne prođe malo, počeh da razanajem oblike, slike kao loše sklopljen mozaik. Nosim naočare i sve bolje vidim, kao da će mi značiti!

Al' čovek ti je čudna zverka, sinko, tvrđa od najtvrđeg paščeta. Izvedoh na put unučiće, divna deca. Danas su već svoji ljudi. U njim nađoh utehu i tračak svetlosti.

Unuk mi često čita novine, ja se brzo zamorim. Kaže kako živimo u mraku. U tamnom vilajetu, u medijskom mraku...

A ne zna da je to tek suton, dok god ima zraka svetlosti, priroda je lepa, u suton su senke najduže, najživlje. I mašta je najrazigranija. Dobro, i izjutra, ali davno beše, jedva se sećam. A naredna jutra su za nove ljude.