Sa pogledom u suton

Do laktova u masti sa ključem ili britvom u jednoj, a rakijicom u drugoj ruci. Imao je crne zube koji nikad nisu smrdeli kao što zubi znaju. Valjda baš zbog te rakije.
Oduvek je bio zajebant. Pričao je stalno, često ponavljajući priče kao kakva pokvarena ploča a ja, savršen sagovornik, satima sam slušao i upijao te lovačke priče. Deda je bio i lovac. To nisam spomenuo! A kada bih napisao svaku njegovu zgodu ili mudrost koju znam... Ionako pola mojih stvari napisanih ovde su plagijati. Plagijati njegove priče.

Kada se i poslednji put vratio iz mrtvih, bio mu je to već peti-šesti put, baš zbog te rakije, gledao je izgubljeno u familiju oko kreveta. "Starac, znaš ko sam ja? Ko je ovo?" pitao je moj ćale pokazujući na Jovu, mog burazera. Teško, slabim glasom izgovori "Da znam, to je Filip!". Sva familija pokunji glavu u jebiga fazonu a deda pogleda u nas unuke, osmehne se i namignu. Jebeni car! Naravno da je znao sve! Vratio se poslednju foru da baci, da bude siguran da ćemo ga takvog pamtiti.

Naredna dva meseca imao je zamišljen pogled koji se gubio u daljini, verovatno iza njive gde je zalazeće sunce poslednji put sijalo po zlatnom žitu koje je on posejao. Pričao je s ljudima pokojnim odavno, a oni su ga svakim danom, sve glasnije i jače vukli dok nije popustio i svojevoljno pristao da pođe s njima.

Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola