Sa pogledom u suton

До лактова у масти са кључем или бритвом у једној, а ракијицом у другој руци. Имао је црне зубе који никад нису смрдели као што зуби знају. Ваљда баш због те ракије.
Одувек је био зајебант. Причао је стално, често понављајући приче као каква покварена плоча а ја, савршен саговорник, сатима сам слушао и упијао те ловачке приче. Деда је био и ловац. То нисам споменуо! А када бих написао сваку његову згоду или мудрост коју знам... Ионако пола мојих ствари написаних овде су плагијати. Плагијати његове приче.

Када се и последњи пут вратио из мртвих, био му је то већ пети-шести пут, баш због те ракије, гледао је изгубљено у фамилију око кревета. "Старац, знаш ко сам ја? Ко је ово?" питао је мој ћале показујући на Јову, мог буразера. Тешко, слабим гласом изговори "Да знам, то је Филип!". Сва фамилија покуњи главу у јебига фазону а деда погледа у нас унуке, осмехне се и намигну. Јебени цар! Наравно да је знао све! Вратио се последњу фору да баци, да буде сигуран да ћемо га таквог памтити.

Наредна два месеца имао је замишљен поглед који се губио у даљини, вероватно иза њиве где је залазеће сунце последњи пут сијало по златном житу које је он посејао. Причао је с људима покојним одавно, а они су га сваким даном, све гласније и јаче вукли док није попустио и својевољно пристао да пође с њима.