Smiraj dana.
Sunce lagano, kontinuirano i neminovno gasne, nestaje, odašiljući purpurne legije svojih umirućih zraka da poje moje zadivljene oči.
Sada sam miran,spokojan,srećan i blažen,hermetički zatvoren u svoj svet. Svet srušenih zidova, razbijenih prozora, probijenih ograda, ubijenih Bogova; svet nepoznavanja greha i morala, svet potpune bezgraničnosti, iskrenosti i nagote. Ovde nemam šta da krijem, ovde dižem piramidu u čast svog bekstva! Ovo je vrhunac mog dana!
Posle toga čekaju me ogavni, gnusni, dementni psi iz mog podruma, čiji promukli laveži mrznu moje misli; čeka me melanholija, rezignacija i ispraznost mog malograđanskog , prozaičnog načina bitisanja i banalne životne umešnosti. Ali sada to nije važno, jer osećam ekstazu, beskraj, atman, nerazrušivu harmoniju između sebe i prirode i sve to kreira čeličnu obojnicu mog duha, koju demoni nemira ne mogu probiti, koju stepski vuci ne mogu razbiti.
Sa pogledom u suton iščekujem smrt ovog božanstvenog trenutka, smrt ovoga što osećam, dok se zvezda života gubi iza dalekog horizonta.
Koliko god klonulo, slabašno i nemoćno sada ona izgledala, opet će izroniti iz mraka i dostići svoje veliko podne. Zbog toga sam toliko blizak i srodan sa njom,jer koliko god se osećao pasivno, malokrvno i bezvoljno, dostići ću svoj zenit.
Oh, trpezo večnih slika! Ti što razbijaš led turobnosti na mom plamnom srcu, ti što ubijaš moju usamljenost, odapinjem strele čeznuća ka tebi. Posvećujem melodiju svoje lire pobedi tvoje svete dužnosti. Ja nedostojan tebe, nedostojan tvoje ljubavi, priređujem ti ditiramb, psalm zahvalnosti i željno iščekujem sledeći trenutak, kada ću zaroniti sebe u zaborav i kada ću neprekidno posmatrati impozantnost tvoje lepote. Dok moj um proizvodi vedre misli.
Definicija pisana za Pačiju školu
Sve na svom mestu. Veselija od većine.