Sa pogledom u suton...

-ПРИЧА ПРВА-

Џон Манчскинс, педесетшестогодишњи берзански аналитичар у Хачер&Хачер-у, стајао је на ивици 82-ог, уједно и последњег спрата зграде на углу 12. и 48. Улице и плакао. Од понора над реком аутомобила и људи, који су са те висине више личили на једно чудовишно змијолико тело него ли на засебне јединке, делила га је још само челична ограда висине од око једног метра и за оно што је намеравао да уради г-дин Манчскинс је морао и њу да пређе. Тај сингуларни корак, међутим, испоставило се да је г-дину Манчскинсу одузимао двоструко више времена од целокупног ланца догађаја који су га тај дан довели на кров и он је био врло свестан те чињенице.

Наиме, од тренутка када га је Дејвид Хачер отпустио у својој канцеларији на 41-ом спрату, г-дин Манчскинс није баш знао где се налази, али је од тог истог тренутка недвосмислено знао да не жели више да живи. Некако се отетурао ходником до лифта, притиснуо највише дугме на командној табли и чак успео да кроз врата зачуђеном Менију Ескоту промрмља данас нећу стићи на партију сквоша. Сада је, пак, и сâма помисао на тај спорт у г-дину Менчскинсу изазивала најјезивију од свих мучнина – највероватније у вези са крајњом последицом његове тренутне намере. 'Тренутне, али дефинитивно и неопозиве! – чуо је крик мисли у сопственој глави. Не, то се једноставно морало учинити. Читав свој радни век провео је - протраћио је - у Хачер&Хачер-у, пробијао се од најнижих позиција у фирми, трпео све и свашта од својих назови колега, није присуствовао рођењу оба своја детета, изгубио пола косе, два брака, сâм Бог зна колико сати сна...и сада, када га од заслужене пензије дели још највише пет-шест година, они га отпуштају као рестл – њега, Џона Манчскинса, а зарадио им је толико пара!

Охрабрен налетом љутине који га је заталасао изнутра, г-дин Манчскинс поскочи, пребаци једну па другу ногу преко челичне ограде и закорачи на линолеумом превучени обод зграде на углу 12. и 48. Улице. Претходно се већ био побринуо да га нико не омета у његовом науму, забарикадиравши жардињером челична врата од кровне панораме на коју је понекад долазио да запали а сада је требала да му послужи за нешто далеко смртоносније. Г-дин Манчинкс обриса остатак суза са бледих образа, драматично уздахну и, у тренутку када је већ требало да скочи, на небу изнад себе угледа нешто чаробно и укочи се у месту. Иако је његовом уму био потребан само један делић секунде да би појмио шта је питању, Џон Манчскинс је и пре тога знао да је то што је видео био недвосмислен знак да не треба да скочи. Да не треба себи да одузме живот. Хтео је да заурла од среће али се бојао да не промукне. Уместо тога, дигао је руке високо изнад себе и поклонио се у знак захвалности...

Ватрогасци су га дуго скупљали.

-ПРИЧА ДРУГА-

Одвратни, љигави човек-мутант испуза из своје пећине и поче се истезати, чинећи притом дуге, неприродне покрете својим кривим и сасушеним вратом. Наједном престаде, усправи се и поче палацати језиком. Још неколико тренутака је остао непомичан, а онда протури главу из сенке стене и Сунце обасја његово огавно, упало, лице. Он отвори очи.

У том тренутку као да израз неописиве радости испуни његову безизражајну и јадну телес и он начини дубок удисај. Створење удахну још једном, и још једном, а онда се укочи, распадну и паде мртво на траву. Тада ту прођоше две бубашвабе:

- Чини ми се – рече прва – да је смртност једина врлина коју сваки човек одистински поседује...
- Боже, – одговори друга, загледана негде у брда – како можеш тако нешто тврдити...