Sa pogledom u suton...

-PRIČA PRVA-

Džon Mančskins, pedesetšestogodišnji berzanski analitičar u Hačer&Hačer-u, stajao je na ivici 82-og, ujedno i poslednjeg sprata zgrade na uglu 12. i 48. Ulice i plakao. Od ponora nad rekom automobila i ljudi, koji su sa te visine više ličili na jedno čudovišno zmijoliko telo nego li na zasebne jedinke, delila ga je još samo čelična ograda visine od oko jednog metra i za ono što je nameravao da uradi g-din Mančskins je morao i nju da pređe. Taj singularni korak, međutim, ispostavilo se da je g-dinu Mančskinsu oduzimao dvostruko više vremena od celokupnog lanca događaja koji su ga taj dan doveli na krov i on je bio vrlo svestan te činjenice.

Naime, od trenutka kada ga je Dejvid Hačer otpustio u svojoj kancelariji na 41-om spratu, g-din Mančskins nije baš znao gde se nalazi, ali je od tog istog trenutka nedvosmisleno znao da ne želi više da živi. Nekako se oteturao hodnikom do lifta, pritisnuo najviše dugme na komandnoj tabli i čak uspeo da kroz vrata začuđenom Meniju Eskotu promrmlja danas neću stići na partiju skvoša. Sada je, pak, i sâma pomisao na taj sport u g-dinu Menčskinsu izazivala najjeziviju od svih mučnina – najverovatnije u vezi sa krajnjom posledicom njegove trenutne namere. 'Trenutne, ali definitivno i neopozive! – čuo je krik misli u sopstvenoj glavi. Ne, to se jednostavno moralo učiniti. Čitav svoj radni vek proveo je - protraćio je - u Hačer&Hačer-u, probijao se od najnižih pozicija u firmi, trpeo sve i svašta od svojih nazovi kolega, nije prisustvovao rođenju oba svoja deteta, izgubio pola kose, dva braka, sâm Bog zna koliko sati sna...i sada, kada ga od zaslužene penzije deli još najviše pet-šest godina, oni ga otpuštaju kao restl – njega, Džona Mančskinsa, a zaradio im je toliko para!

Ohrabren naletom ljutine koji ga je zatalasao iznutra, g-din Mančskins poskoči, prebaci jednu pa drugu nogu preko čelične ograde i zakorači na linoleumom prevučeni obod zgrade na uglu 12. i 48. Ulice. Prethodno se već bio pobrinuo da ga niko ne ometa u njegovom naumu, zabarikadiravši žardinjerom čelična vrata od krovne panorame na koju je ponekad dolazio da zapali a sada je trebala da mu posluži za nešto daleko smrtonosnije. G-din Mančinks obrisa ostatak suza sa bledih obraza, dramatično uzdahnu i, u trenutku kada je već trebalo da skoči, na nebu iznad sebe ugleda nešto čarobno i ukoči se u mestu. Iako je njegovom umu bio potreban samo jedan delić sekunde da bi pojmio šta je pitanju, Džon Mančskins je i pre toga znao da je to što je video bio nedvosmislen znak da ne treba da skoči. Da ne treba sebi da oduzme život. Hteo je da zaurla od sreće ali se bojao da ne promukne. Umesto toga, digao je ruke visoko iznad sebe i poklonio se u znak zahvalnosti...

Vatrogasci su ga dugo skupljali.

-PRIČA DRUGA-

Odvratni, ljigavi čovek-mutant ispuza iz svoje pećine i poče se istezati, čineći pritom duge, neprirodne pokrete svojim krivim i sasušenim vratom. Najednom prestade, uspravi se i poče palacati jezikom. Još nekoliko trenutaka je ostao nepomičan, a onda proturi glavu iz senke stene i Sunce obasja njegovo ogavno, upalo, lice. On otvori oči.

U tom trenutku kao da izraz neopisive radosti ispuni njegovu bezizražajnu i jadnu teles i on načini dubok udisaj. Stvorenje udahnu još jednom, i još jednom, a onda se ukoči, raspadnu i pade mrtvo na travu. Tada tu prođoše dve bubašvabe:

- Čini mi se – reče prva – da je smrtnost jedina vrlina koju svaki čovek odistinski poseduje...
- Bože, – odgovori druga, zagledana negde u brda – kako možeš tako nešto tvrditi...

Definicija je napisana za takmičenje Pačija Škola.