Sa pogledom u suton

Како је живот само леп. Пун светлости, шаренила јарких боја, топлине, топлине љубави, Сунца, дечијег раздраганог смеха. Недељно јутарње сунце нас мази својим зрацима док лежимо на нашим пикник карираним простиркама у парку. Трава је тако необично зелена и жива, као бујни, нежни тепих по коме се Анђела и Јован ваљају и играју. Гледам њихова насмејана лица, осећам главу своје драге на грудима и чујем шум високим крошња милованих благим поветарцем. Права идила. Како бих волео да се овај тренутак никада не заврши.

Прасак! Тло подрхтава и прашина пада са затресле таванице. Плач и вриштање Анђеле и Јована. Ово је био брз повратак у стварност. Овог пута су рано почели, још увек је мркли мрак. Ништа се не види, само могу да додиром осетим особе око себе. Све их окупљам око себе и снажно грлим, не знам како да пружим другачије благи осећај сигурности у овим несигурним временима. Осећам сузе и хладни додир на рукама. Тло подрхтава од тучења артиљерије и бомбардера, сваког дана све снажније и снажније. Приближавају се. Никакве наде више нема, не трудим се ни да у својим мислима ситуацију учиним бољом, осим једне ствари. Само та једна мисао ме одржава, жеља да још једном угледам лица својих најмилијих сваке зоре, тај призор ми је сада све. И сваког сутона та игра светлости почиње, држи ме у неизвесности својом представом а спорошћу ме држи на ивици нерава. Хајде још једном, свани! Господе! И одјеном, као супер нова, на хоризонту се појављују прве одрази. Добро је, дочекана је још једна зора. Унутра је још увек мрак али напољу се виде обриси предмета. Хм, Победникова глава сада је поред улаза у наше скровиште. Дим, рушевине свуда около. То сивило као да престаје да постоји пројавом сунца на ушћу двеју вољених река. Свануло је, време је да се вратим унутра и проведем још један дан са онима који ми живот значе.

И тако, са сваком зором рађа се нада а сваким сутоном она умире и препушта места зебњи и неком нестварном свету у којем влада блаженство. И ево га, полако нестаје, јењава, одпочиње нови циклус. Гледам га док последњи зраци напуштају просторију и тама преузима његово место. Понекад пожелим да се не пробудимо из оне илузије, бар онда ћемо заувек сигурно бити заједно.