Kako je život samo lep. Pun svetlosti, šarenila jarkih boja, topline, topline ljubavi, Sunca, dečijeg razdraganog smeha. Nedeljno jutarnje sunce nas mazi svojim zracima dok ležimo na našim piknik kariranim prostirkama u parku. Trava je tako neobično zelena i živa, kao bujni, nežni tepih po kome se Anđela i Jovan valjaju i igraju. Gledam njihova nasmejana lica, osećam glavu svoje drage na grudima i čujem šum visokim krošnja milovanih blagim povetarcem. Prava idila. Kako bih voleo da se ovaj trenutak nikada ne završi.
Prasak! Tlo podrhtava i prašina pada sa zatresle tavanice. Plač i vrištanje Anđele i Jovana. Ovo je bio brz povratak u stvarnost. Ovog puta su rano počeli, još uvek je mrkli mrak. Ništa se ne vidi, samo mogu da dodirom osetim osobe oko sebe. Sve ih okupljam oko sebe i snažno grlim, ne znam kako da pružim drugačije blagi osećaj sigurnosti u ovim nesigurnim vremenima. Osećam suze i hladni dodir na rukama. Tlo podrhtava od tučenja artiljerije i bombardera, svakog dana sve snažnije i snažnije. Približavaju se. Nikakve nade više nema, ne trudim se ni da u svojim mislima situaciju učinim boljom, osim jedne stvari. Samo ta jedna misao me održava, želja da još jednom ugledam lica svojih najmilijih svake zore, taj prizor mi je sada sve. I svakog sutona ta igra svetlosti počinje, drži me u neizvesnosti svojom predstavom a sporošću me drži na ivici nerava. Hajde još jednom, svani! Gospode! I odjenom, kao super nova, na horizontu se pojavljuju prve odrazi. Dobro je, dočekana je još jedna zora. Unutra je još uvek mrak ali napolju se vide obrisi predmeta. Hm, Pobednikova glava sada je pored ulaza u naše skrovište. Dim, ruševine svuda okolo. To sivilo kao da prestaje da postoji projavom sunca na ušću dveju voljenih reka. Svanulo je, vreme je da se vratim unutra i provedem još jedan dan sa onima koji mi život znače.
I tako, sa svakom zorom rađa se nada a svakim sutonom ona umire i prepušta mesta zebnji i nekom nestvarnom svetu u kojem vlada blaženstvo. I evo ga, polako nestaje, jenjava, odpočinje novi ciklus. Gledam ga dok poslednji zraci napuštaju prostoriju i tama preuzima njegovo mesto. Ponekad poželim da se ne probudimo iz one iluzije, bar onda ćemo zauvek sigurno biti zajedno.
Definicija napisana za takmičnje "Pačija škola"
Zanimljiva priča. I uverljiva.