... sedeo sam kraj obale Morave i plakao... odlučio sam dumrem...

Iliti što bi naš domaćin čo'ek rek'o, puko mu kurac za sve.
Otići na neko skriveno mesto, iza sedam gora, sedam planina i mora, tamo gde ni pastir ne taslači koze, i posmatrati beskrajnost sunčevih zraka kako lagano tone u san. Gledaš ti u Sunce, ono u tebe i šta jednom drugom da kažete... ti imaš svoju muku ono svoju... Ti ost'o bez očeve penzije a ono za par milijardi godina umire.

U svom tom haosu, treba ti samo mir i tišina. U mislima, muzika za dušu i opuštanje... zvuci delfina, čarobne frulice, pesme sirena... Naravno, poneo si i pljosku sa đedovom rakijom. Suneš sve odjednom, istreseš glavom k'o okupano kuče, podrigneš i naslanjaš se na drvo. Nirvana se bliži.
Sunce polako počinje da se smanjuje. Ali, vi ne prestajete da se gledate. Postali ste prijatelji. Ma, razumete se bre! Kad se tvoje srce čuje tak, njegovo se čuje tik.
Mravi? Pauci? Škorpije? Krokodili? Ma, jok! Ni oni ti ne smetaju. Nema ničega na svetu što će ti skrenuti pogled na blještavog prijatelja.

Poluotvorenim očima putuješ u nedođiju. Ma, ne razmišljaš ni o jebenom dedi, babi koja neće ni plac da ti prepiše, ni o ženi koja te je ostavila, ni što su naši pukli u košarci ma ništa te ne interesuje. Boli te đoka.
Otvaraš tabakeru, vadiš pljugu koju si smot'o, pališ je, uvlačiš prvi dim duboko i izdahneš laganini. Prvim dimom se čisti duša i izbacuje sve ružno i negativno. Opet osmeh. Sunce ti namiguje i daje prijateljsku podršku za dalje.
Cigareta lagano gori, plavi dim igra oko tebe i meša se sa vatreno-narandžastim bojama na horizontu.

Sunce se polako pretvara u šiptarsku kapu. I sve je manje i manje...

Došlo je vreme rastanka. Sunce mora da ide da spava. Rastanak jeste bolan ali... sutra u isto vreme.

До лактова у масти са кључем или бритвом у једној, а ракијицом у другој руци. Имао је црне зубе који никад нису смрдели као што зуби знају. Ваљда баш због те ракије.
Одувек је био зајебант. Причао је стално, често понављајући приче као каква покварена плоча а ја, савршен саговорник, сатима сам слушао и упијао те ловачке приче. Деда је био и ловац. То нисам споменуо! А када бих написао сваку његову згоду или мудрост коју знам... Ионако пола мојих ствари написаних овде су плагијати. Плагијати његове приче.

Када се и последњи пут вратио из мртвих, био му је то већ пети-шести пут, баш због те ракије, гледао је изгубљено у фамилију око кревета. "Старац, знаш ко сам ја? Ко је ово?" питао је мој ћале показујући на Јову, мог буразера. Тешко, слабим гласом изговори "Да знам, то је Филип!". Сва фамилија покуњи главу у јебига фазону а деда погледа у нас унуке, осмехне се и намигну. Јебени цар! Наравно да је знао све! Вратио се последњу фору да баци, да буде сигуран да ћемо га таквог памтити.

Наредна два месеца имао је замишљен поглед који се губио у даљини, вероватно иза њиве где је залазеће сунце последњи пут сијало по златном житу које је он посејао. Причао је с људима покојним одавно, а они су га сваким даном, све гласније и јаче вукли док није попустио и својевољно пристао да пође с њима.

     Калдрма је пуцала под нашим ногама док смо се вукли ка месном тргу. У колони тајац док нас наслоњени на капије посматрају мештани, срећни што се налазе са друге стране улице. Са супротних страна стојимо, они у свету живих, ми већ у раки, неопојани и заборављени. Похваташе нас у њивама, амбарима, ливадама, шумама. Одведоше нас из својих топлих кревета, право у хладну гробницу. Поведоше нас као стадо оваца у кланицу, не удостојише нас последњег поздрава и мајчиног загрљаја.
     Те је ноћи небо горело. Десетине људи у црним униформама су трчале са упаљеним бакљама по вароши проваљујући у сваку кућу. Кажу, траже неке бандите комуњарске. Уз њих су попут керова трчали Недићевци, улизујући се новом господару тукли су народ и пљували их како и сами не би осетили швапску чизму на свом лицу. Испреврташе ми све по кући, али не нађоше никога. А Бога ти, као да бих ја чувао неко мудо црвено... Отац ми је скончао негде у Проклетијама, поклекао у снегу. Животом је платио слободу Србинову, што бих ја сад чувао неку сецикесу и пробисвета, 'ајдука и револуционара проклетог. Није ми доста што су његови долазили код мене сто пута да отму козу или овцу, сад треба и главу због њега да изгубим. Море, све вас треба по кратком поступку, уза зид. Сутрадан сазнадох да је тај студент, комунац, убио двојицу Немаца кад су се пијани враћали из кафане. Каже народ, велико нам се зло спрема. Швабо не прашта, гори је од црног Ђавола. И од Турака, и од суше и поплаве. Куд прође, сеје смрт и страх. Пих, бекрије само плаше људе. Кад ухвате студента, добиће своје. Шта има нас да дирају, нити смо му јатаци нит саучесници. У се и у своје кљусе, пусти учене да воде политику.
     Зној ме обливао док сам тресао последњу шљиву. Родила, мајку јој, као у срећна времена. Роса је окупала, а она мирише и плави се као мастило, лепота Божја. Да драги Бог да среће па да је у миру попијемо, славећи слободу. Мисли ми прекину црквено звоно. Мајку му, данас није неки битан светац. Можда је неки ратник настрадао па му фамилија држи помен. Ма не би Швабо дао то. Дотрча комшијин мали и рече да идемо сви до крчме да нам кажу нешто. И дете, где ме сад прекидаш у послу. 'Ај ако се мора. Одосмо тамо и нешто нам се драо онај начелник, а ја само на шљиву мислим и ништа не запамтих шта рече. Само да дођем кући, ухватиће ме мрак па од посла нема ништа. Из мисли ме пробуди јак ударац у стомак. На улици вика, кукњава, запомажу људи док други псују и ударају их кундацима и чизмама. Крв и поизбијани зуби по калдрми помешани са прашином, људи се саплићу док беже а швапски меци фијучу за њима. Потераше нас као стоку низ чаршију, оно што је од нас остало. Једва дишем и стењем као жена док у реду идем на губилиште. Да скончам као нека лопужа и јајара, уз зид и везан као кер.
     Постројише нас поред зида избушеног мецима, крвавог. Бол у стомаку престаде кад чух команду официра. Народ ћути и не гледа нас, чекајући пуцањ само да оду кућама. Црвени се варошица, од крви и Сунца које се сакрило иза брда, запалило последњим зрацима небо и моје лице. Опсовах мајку швапску и падох на калдрму гледајући ка западу док се Сунце не угаси. Шљиве у трави леже окупане росом.

Како је живот само леп. Пун светлости, шаренила јарких боја, топлине, топлине љубави, Сунца, дечијег раздраганог смеха. Недељно јутарње сунце нас мази својим зрацима док лежимо на нашим пикник карираним простиркама у парку. Трава је тако необично зелена и жива, као бујни, нежни тепих по коме се Анђела и Јован ваљају и играју. Гледам њихова насмејана лица, осећам главу своје драге на грудима и чујем шум високим крошња милованих благим поветарцем. Права идила. Како бих волео да се овај тренутак никада не заврши.

Прасак! Тло подрхтава и прашина пада са затресле таванице. Плач и вриштање Анђеле и Јована. Ово је био брз повратак у стварност. Овог пута су рано почели, још увек је мркли мрак. Ништа се не види, само могу да додиром осетим особе око себе. Све их окупљам око себе и снажно грлим, не знам како да пружим другачије благи осећај сигурности у овим несигурним временима. Осећам сузе и хладни додир на рукама. Тло подрхтава од тучења артиљерије и бомбардера, сваког дана све снажније и снажније. Приближавају се. Никакве наде више нема, не трудим се ни да у својим мислима ситуацију учиним бољом, осим једне ствари. Само та једна мисао ме одржава, жеља да још једном угледам лица својих најмилијих сваке зоре, тај призор ми је сада све. И сваког сутона та игра светлости почиње, држи ме у неизвесности својом представом а спорошћу ме држи на ивици нерава. Хајде још једном, свани! Господе! И одјеном, као супер нова, на хоризонту се појављују прве одрази. Добро је, дочекана је још једна зора. Унутра је још увек мрак али напољу се виде обриси предмета. Хм, Победникова глава сада је поред улаза у наше скровиште. Дим, рушевине свуда около. То сивило као да престаје да постоји пројавом сунца на ушћу двеју вољених река. Свануло је, време је да се вратим унутра и проведем још један дан са онима који ми живот значе.

И тако, са сваком зором рађа се нада а сваким сутоном она умире и препушта места зебњи и неком нестварном свету у којем влада блаженство. И ево га, полако нестаје, јењава, одпочиње нови циклус. Гледам га док последњи зраци напуштају просторију и тама преузима његово место. Понекад пожелим да се не пробудимо из оне илузије, бар онда ћемо заувек сигурно бити заједно.

Tekst i melodija su pisani za takmičenje "Pačija škola". Ne morate da čitate, ali obavezno oslušnite melodiju.

Slutim, skoro će mrak. Kako se bliži, u meni raste nemir. Jutros o njemu nisam razmišljao. U podne ga se nisam plašio iako sam se do tada već susretao s njim.

Bogu hvala, gazim devedesetu. Ah, guram nekako, malo me muči reuma, sevne u krstima pred neki kijamet, ali srce se još nije umorilo. I glava me sluša. Ni promaje se ne bojim. Vid me izdaje i o tome htedoh da vam pričam.

Prođoh kroz dva rata, kroz onaj veliki i aktivno. Ovaj najnoviji me je dotukao. Ubiše mi sina, dušmani! Milosrdni! Na onom prokletom mostu!
Tad sam prvi put video mrak. Još me prati i plaši.

Onomad, malo posle te nesreće, varih ogradu s komšijom Milojem. Svetlucaju iskre kroz masku. Prelepa slika. Samo se kod mene zadržala malo duže. Legao sam i budio se s njom. Doktor kaže - ablacija retine. Ništa strašno, malo će to da prihefta. Laserom! Postoperativna procena: na levom oku je vid sačuvan do 20%, na desnom manje od 15. Popraviće se, kaže, malo naočarima, malo čuvanjem od napora, pa neću u nišandžije.
E, moj doktore, izgubio sam ja sve ratove, još se malo koprcam u ovom psihološkom. Sa životom!

I stvarno, ne prođe malo, počeh da razanajem oblike, slike kao loše sklopljen mozaik. Nosim naočare i sve bolje vidim, kao da će mi značiti!

Al' čovek ti je čudna zverka, sinko, tvrđa od najtvrđeg paščeta. Izvedoh na put unučiće, divna deca. Danas su već svoji ljudi. U njim nađoh utehu i tračak svetlosti.

Unuk mi često čita novine, ja se brzo zamorim. Kaže kako živimo u mraku. U tamnom vilajetu, u medijskom mraku...

A ne zna da je to tek suton, dok god ima zraka svetlosti, priroda je lepa, u suton su senke najduže, najživlje. I mašta je najrazigranija. Dobro, i izjutra, ali davno beše, jedva se sećam. A naredna jutra su za nove ljude.

-ПРИЧА ПРВА-

Џон Манчскинс, педесетшестогодишњи берзански аналитичар у Хачер&Хачер-у, стајао је на ивици 82-ог, уједно и последњег спрата зграде на углу 12. и 48. Улице и плакао. Од понора над реком аутомобила и људи, који су са те висине више личили на једно чудовишно змијолико тело него ли на засебне јединке, делила га је још само челична ограда висине од око једног метра и за оно што је намеравао да уради г-дин Манчскинс је морао и њу да пређе. Тај сингуларни корак, међутим, испоставило се да је г-дину Манчскинсу одузимао двоструко више времена од целокупног ланца догађаја који су га тај дан довели на кров и он је био врло свестан те чињенице.

Наиме, од тренутка када га је Дејвид Хачер отпустио у својој канцеларији на 41-ом спрату, г-дин Манчскинс није баш знао где се налази, али је од тог истог тренутка недвосмислено знао да не жели више да живи. Некако се отетурао ходником до лифта, притиснуо највише дугме на командној табли и чак успео да кроз врата зачуђеном Менију Ескоту промрмља данас нећу стићи на партију сквоша. Сада је, пак, и сâма помисао на тај спорт у г-дину Менчскинсу изазивала најјезивију од свих мучнина – највероватније у вези са крајњом последицом његове тренутне намере. 'Тренутне, али дефинитивно и неопозиве! – чуо је крик мисли у сопственој глави. Не, то се једноставно морало учинити. Читав свој радни век провео је - протраћио је - у Хачер&Хачер-у, пробијао се од најнижих позиција у фирми, трпео све и свашта од својих назови колега, није присуствовао рођењу оба своја детета, изгубио пола косе, два брака, сâм Бог зна колико сати сна...и сада, када га од заслужене пензије дели још највише пет-шест година, они га отпуштају као рестл – њега, Џона Манчскинса, а зарадио им је толико пара!

Охрабрен налетом љутине који га је заталасао изнутра, г-дин Манчскинс поскочи, пребаци једну па другу ногу преко челичне ограде и закорачи на линолеумом превучени обод зграде на углу 12. и 48. Улице. Претходно се већ био побринуо да га нико не омета у његовом науму, забарикадиравши жардињером челична врата од кровне панораме на коју је понекад долазио да запали а сада је требала да му послужи за нешто далеко смртоносније. Г-дин Манчинкс обриса остатак суза са бледих образа, драматично уздахну и, у тренутку када је већ требало да скочи, на небу изнад себе угледа нешто чаробно и укочи се у месту. Иако је његовом уму био потребан само један делић секунде да би појмио шта је питању, Џон Манчскинс је и пре тога знао да је то што је видео био недвосмислен знак да не треба да скочи. Да не треба себи да одузме живот. Хтео је да заурла од среће али се бојао да не промукне. Уместо тога, дигао је руке високо изнад себе и поклонио се у знак захвалности...

Ватрогасци су га дуго скупљали.

-ПРИЧА ДРУГА-

Одвратни, љигави човек-мутант испуза из своје пећине и поче се истезати, чинећи притом дуге, неприродне покрете својим кривим и сасушеним вратом. Наједном престаде, усправи се и поче палацати језиком. Још неколико тренутака је остао непомичан, а онда протури главу из сенке стене и Сунце обасја његово огавно, упало, лице. Он отвори очи.

У том тренутку као да израз неописиве радости испуни његову безизражајну и јадну телес и он начини дубок удисај. Створење удахну још једном, и још једном, а онда се укочи, распадну и паде мртво на траву. Тада ту прођоше две бубашвабе:

- Чини ми се – рече прва – да је смртност једина врлина коју сваки човек одистински поседује...
- Боже, – одговори друга, загледана негде у брда – како можеш тако нешто тврдити...

Smiraj dana.

Sunce lagano, kontinuirano i neminovno gasne, nestaje, odašiljući purpurne legije svojih umirućih zraka da poje moje zadivljene oči.

Sada sam miran,spokojan,srećan i blažen,hermetički zatvoren u svoj svet. Svet srušenih zidova, razbijenih prozora, probijenih ograda, ubijenih Bogova; svet nepoznavanja greha i morala, svet potpune bezgraničnosti, iskrenosti i nagote. Оvde nemam šta da krijem, ovde dižem piramidu u čast svog bekstva! Ovo je vrhunac mog dana!

Posle toga čekaju me ogavni, gnusni, dementni psi iz mog podruma, čiji promukli laveži mrznu moje misli; čeka me melanholija, rezignacija i ispraznost mog malograđanskog , prozaičnog načina bitisanja i banalne životne umešnosti. Ali sada to nije važno, jer osećam ekstazu, beskraj, atman, nerazrušivu harmoniju između sebe i prirode i sve to kreira čeličnu obojnicu mog duha, koju demoni nemira ne mogu probiti, koju stepski vuci ne mogu razbiti.

Sa pogledom u suton iščekujem smrt ovog božanstvenog trenutka, smrt ovoga što osećam, dok se zvezda života gubi iza dalekog horizonta.

Koliko god klonulo, slabašno i nemoćno sada ona izgledala, opet će izroniti iz mraka i dostići svoje veliko podne. Zbog toga sam toliko blizak i srodan sa njom,jer koliko god se osećao pasivno, malokrvno i bezvoljno, dostići ću svoj zenit.

Oh, trpezo večnih slika! Ti što razbijaš led turobnosti na mom plamnom srcu, ti što ubijaš moju usamljenost, odapinjem strele čeznuća ka tebi. Posvećujem melodiju svoje lire pobedi tvoje svete dužnosti. Ja nedostojan tebe, nedostojan tvoje ljubavi, priređujem ti ditiramb, psalm zahvalnosti i željno iščekujem sledeći trenutak, kada ću zaroniti sebe u zaborav i kada ću neprekidno posmatrati impozantnost tvoje lepote. Dok moj um proizvodi vedre misli.