Ludačka potreba da uništiš sve što stvoriš.
* pet sati pisanja eseja *
Perfekcionista, gleda svoje remek djelo, bez ijedne mrlje, svaki red podjednako udaljen od ivice papira, rečenice vrhunac njegovog stvaralaštva, esej napisan najbolje što je moguće. Gleda ga nekoliko trenutaka, minuta, i odlaže. Nakon par sati mu se ponovo vraća.
Vidi mrlju.
Da li je tu bila na početku?
Hvata ga panika i ubrzano diše. Nije dovoljno dobro! Vidi gramatičku grešku. Ne! Odjednom nedostaci sami izlaze pred njega. Cijepa papir. Vadi svesku. Sigurno ima grešaka i u ostalim sastavima. Spaljuje je. Simbolično baca papire u plamenu kroz prozor.
Nisi da si mazohista, a i nije da nisi. A možda si samo naivčina koja veruje da će sve biti u redu a završi cedeći poslednju kap domestosa sebi u usta. Upisao si mašinstvo iako si tri godine srednje završavao s matematikom u avgustu, a i u četvrtoj bi isto prošao da ti profesorka nije završila u bolnici a na zamenu nije došla profesorka istorije. Večiti si optimista pa si oran i da otpevaš grobarsku himnu na severnoj tribini. Ponekad skuvaš sam ručak i ne brišeš istoriju pretrage. Ili si onaj lik koji se kladi da može da popije na eks onu dedinu rakiju od koje ljudi gube vid.
