Невреме. Приближио се испит из психологије музике. Мене мрзи да учим. Досадно штиво. Покушавам да кројим турбо фолк док читам лекције.

"На оснооовуу ова два(!) паааарааамеетараа закључииивало се ооо0ООО0оооо...(?) унутрашњооој струуктуууурии сиистеееемаааааа!!!

То је било све што сам научио. Ал' баш ме брига. Узмем кишобран и одем ја на испит. Седнем у прву клупу десно. Прво питање по избору. Кажем себи- кретену, да си бар научио целу песму... Друго питање пр.е...у.вна психологија. Не знам ни да поновим. И тако, блејим на испиту, немам везе. Гледам помало и друге како нешто пишу. Досађујем се и замишљам којим чудом ћу икад положити психологију. Пада киша, а и ја са њом. Не знајући шта да радим сам са собом, одучан у намери да се борим до краја кад сам већ био луд и дош'о, падне ми напамет- ај' бар да прочитам списак питања. Наравно, никад чуо низашта.

Кад оно, угледам нешто! Мерење интелигенције! Уау, па ја сам у средњој полагао тест интелигенције! Човече, знам нешто. Охрабрен, надахнут неочекиваном радошћу, почнем са красноглагољивошћу. Нормално, у том тренутку престане киша.

''Мерење интелигенције је систематски процес којим се дефинише коефицијент интелигенције која се мери посебно утврђеним тестом интелигенције у виду писменог теста интелигенције састављеног од збирке логичких задатака, одабраних и прописно установљених од стране стручних лица и који немају додирних тачака са образовањем тестиране особе чије резултате одређује такође надлежно стручно лице или више њих на основу узрочно-последичне везе између тачности одговора и тежине задатака који могу варирати у степену проблематике од лакших ка тежим, обратно или у комбинованом коду. Интелигенција може бити разнолика. Емоционална, социјална, политичка, фудбалска, кошаркашка, одбојкашка...''
И онда набројим на пола стране све што ми падне напамет, додам још помало нешто и отарасим се некако првог питања.

Друго питање она пр.е...у.вна психологија коју не могу ни на увце да скинем. Шарам оловком по столу и чекам чудо у заседи. Кад оно колегиница из прве клупе лево нешто рече професорки, а професорка њој нешто шапну отприлике - обратите колегинице пажњу на то како музичари процењују и каква је веза између рада, талента и успеха. А ја како сам шарао по клупи, само се прешалтујем у господина Вука Караџића и почнем да бележим српске народне умотворине.
Брате, па имам концепт, брате! То кажем сам себи у себи и кренем у незадржив соло продор.

Иначе, за професорку је важила цака да пале стручни изрази. И сетим се тад мог друга Уроша који ми је препричавао свој пад из социологије.
Пита њега профан- колега, шта је то конформизам?
А Урош каже- па то јеее... кад уживамо у животу, кад гледамо да нам буде комфорно, да угодимо себи...
Профа- колега, то је егоизам, а шта је то конформизам?
-Аха, па то је кад се завалимо у фотељу са друштвом и уз пиво и кикирики гледамо светско првенство.
Профа- да се видимо ми колега ипак у септембру...

И кад ми је то друг исприч'о, питам га ја- па добро, шта ти је тај конформизам? А он ми каже- то је кад се твоје мишљење уклапа у мишљење већине. Ма то ми треба бре!
Е сад! Сетим се тог јединог стручног израза који знам и почнем пр.е...у.вну психолошку рапсодију.

'' У пр.е...у.вној психологији постоје два параметра. Први је да музичари процењују апсолутно антиконформистички! Њихово мишљење се никад у историји музике није уклапало у мишљење већине што се огледа у примерима генијалних уметника, али и особењака попут:
- Јохана Себастијана Баха, ћалета два'есторо деце,
- Волфганга Амадеуса Моцарта, неодољивог зрелог дерлета,
- Лудвига ван Бетовена, усамљеног глуваћа и несвесног џезера,
- Петра II Петровића Његоша (откуд он овде???), највећег гуслара и ненадмашног мајстора музичког аксиома,
- Јоханеса Брамса, узалудно заљубљеног србскоидног брадоње,
- Рихарда Вагнера, љубимца Фридриховог и Адолфовог,
- Модеста Мусоргског, типично неизлечивог руског боема,
- Ђоакина Росинија, ултра усисивача италијанске кухиње,
- Дмитрија Шостаковича, доброћудног комуњаре,
- Клода Дебисија, (прича се) квазисексуалног манијака,
- Арама Хачатуријана, Синана Сакића међу класичарима,
- Стевана Христића, за кога ће се тек чути и почути,
- Арнолда Шемберга, убице мелодије и хармоније,
- Љубице Марић, 'моја музика и ја сада одлазимо одавде'...''
Па набројим све могуће композиторе и њихове антиконформизме, па се дочепам валцера, блуза, џеза, чарлстона, регтајма, рока, металике, попа, репа, етна, народњака, забавњака, кантрија, фанкија, брејк денса, латина, рејва, соула и византијског појања.

Затим се осврнем и на други параметар, а то је да рад и таленат не подразумевају успех иако су неопходни и да рад не зависи од талента и успеха, али да таленат зависи од рада, али не и од успеха који ипак зависи од рада, али и од талента осим ако је успех релативна категорија.

И на крају шоовски констатујем како " На оснооовуу ова два(!) паааарааамеетараа закључииивало се ооо0ООО0оооо...(?) унутрашњооој струуктуууурии сиистеееемаааааа!!! ''

И добијем с е д м и ц у.

-O, gile, udar'der tu 'mesto dura jednu sedmicu, nek' ide život! *diže čašu u vis*
-Kakvu sedmicu bre?!
-Kakvu 'oćeš i koju 'oćeš, samo udri, jaoooooooj! *čaša leti u ugao kafane*