Krš od autobusa, najpre onaj koji saobraća na prigradskim relacijama, najbrojniji su u kategoriji, a otuda i naziv, ali ima i gradskih koji zaslužuju ovu titulu, a i međugradskih ima dosta.
Prigradska linija. Autobus ispunjen miomirisima rakičine, masti, cigareta i vonjom zavesa opranih poslednji put u SFRJ, kao i rupama u podu, odmah iznad točkova . Staje u sred bestragije. Neki kvar je u pitanju. Posle pola sata razmišljavanja i prepiranja šofera i konduktera, nalaze rešenje. Kondukter seda pozadi, nešto čeprka, jebeniše...
Viče:
,,MOŽE!"
,,VUCI!" uzvraća šofer.
Kondukter hvata sajlu za gas, i vuče, autobus kreće. Kad treba da uspori ili da stane, šofer viče kondukteru da pusti, ovaj pušta. I tako ceo put. Snalažljivost na delu, nema šta, a propise ko šljivi.
(istinita priča)
U odnosu na ovo, Krstić i sin firma predstavlja prvu klasu, apsolutni džet set, vrhunac drumskog autobuskog putovanija.
Najrazdrndaniji autobusi GSP-a, uvek imaju trocifrene brojeve, prolaze na ne manje od 4 sata, na podu novine preko necije povracke, uglavnom smrde na sir seljana koji sabajle idu njime na pijacu, redovno prazni od 06-21h, uskacu kao supermen kad po 2 sata cekas "redovni" autobus. Vozac uvek ljubazno kaze :"Dobar dan komsinice" Ide u nepoznatom pravcu.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.