Krš od autobusa, najpre onaj koji saobraća na prigradskim relacijama, najbrojniji su u kategoriji, a otuda i naziv, ali ima i gradskih koji zaslužuju ovu titulu, a i međugradskih ima dosta.
Prigradska linija. Autobus ispunjen miomirisima rakičine, masti, cigareta i vonjom zavesa opranih poslednji put u SFRJ, kao i rupama u podu, odmah iznad točkova . Staje u sred bestragije. Neki kvar je u pitanju. Posle pola sata razmišljavanja i prepiranja šofera i konduktera, nalaze rešenje. Kondukter seda pozadi, nešto čeprka, jebeniše...
Viče:
,,MOŽE!"
,,VUCI!" uzvraća šofer.
Kondukter hvata sajlu za gas, i vuče, autobus kreće. Kad treba da uspori ili da stane, šofer viče kondukteru da pusti, ovaj pušta. I tako ceo put. Snalažljivost na delu, nema šta, a propise ko šljivi.
(istinita priča)
U odnosu na ovo, Krstić i sin firma predstavlja prvu klasu, apsolutni džet set, vrhunac drumskog autobuskog putovanija.
Najrazdrndaniji autobusi GSP-a, uvek imaju trocifrene brojeve, prolaze na ne manje od 4 sata, na podu novine preko necije povracke, uglavnom smrde na sir seljana koji sabajle idu njime na pijacu, redovno prazni od 06-21h, uskacu kao supermen kad po 2 sata cekas "redovni" autobus. Vozac uvek ljubazno kaze :"Dobar dan komsinice" Ide u nepoznatom pravcu.
Definiše se sve i svašta. Tako se mogu pročitati definicije baksuza, alapače, čitulje, smrti, rezervoara za smeh, kolateralne štete, Živojinović Velimira, zvanog Bate, dnevne svetlosti, gospođe džem!, Brus Lija… „Je l’ ti puši ćale?”, „Je l’ mogu u WC?”, „Chuck Norrisisati” i još mnogo toga može se naći na ovoj internet stranici. Zato ne iznenađuje što se mnogi kad jednom dođu, ponovo vraćaju na nju. Neki čak postaju i zavisnici, pa traže od moderatora da ih banuju, poput jednog studenta koji je zahtevao da mu zabrane pristup na nedelju, dve dana da bi mogao da uči.
Status Magazin · April 2009.