(Рас, 1221. година)
Војвода Преслав: И кренем ти ја по ноћи с ових положаја што смо снимали инфрацрвеним камерама, кад ти чујем ја неко роктање у жбуњу. Шта је сад, мајку му, одем ти ја, кад пред мене искочи нека звер, иде као човек, али има главу као... као мешавина дивљег вепра и војводе Хранимира. И каже он мени, роктајући "Добро си ми дошао, таман ништа нисам јео два дана". Ја реко' "Е па пријатељу, тај филм није на репертоару ноћас", и извучем ти ја свој мач. Кад одједном искоче ти још двојица њих. Куд ћу сад, што ћу сад, набијем ја оклоп и осталу опрему, заузмем борбени став, погледам у небо и кажем "СВЕ ЋУ ДА ВАС ЈЕБЕМ". Каже мени овај један "Да ли ти схваташ да се то технички може посматрати као зоофилија, што је теби као хришћанину забрањено?" Гледам ја њега, гледа он мене, гледам ја њега, гледа он мене, ствара се напета атмосфера, кад ја дрекнем "ТЕБЕ ЋУ ПРВОГ". И затворим ја визир, зама'нем, кад се одједном створи нека јака, заслепљујућа светлост на небу. Дрекнем ти ја, "Ааааа пичке, нема рефлектора, то је читовање", кад се зачу глас "Ко дира то Преслава, јебем ли вам дете у детету". Кад видим излази из шуме један рмпалија оволики, каже "Е да видимо сад чија мајка није враћала пивске боце". Ту ти ја тек приметим да је његово одело све од сланине, обучен к'о она Дама Драгана из Градца. И извуче лик каиш сланине и крене да их шиба, они скиче, боже ме прости, к'о моја жена кад се вратим из похода, па пређем у тоталну офанзиву. И побегоше они туде, и ја се вратим. После ми рекоше да је то чувени Сланинар, а ја говорио да га измислиле залудне бабе тол'ко пута.
Стефан Првовенчани: Ај' добро сад, ко је давао Преславу оне смешне траве са Златибора, сунце ли вам калајисано јебем!
Војвода Преслав: Али ја сам потпуно озбиљан, ево отпао му један каиш сланине кад их је тукао (вади каиш)
Стефан Првовенчани: Аааа квалитетна сланина, месната, шта кажеш ти, Завиша?
Завиша: Добра сланина, само јој додати мало лука и пропржити на тихој ватрици... ееее куд ћеш веће среће за једног сиромаха ко што сам ти ја.
Стефан Првовенчани: Сиромаха, а? А што кријеш пет стотина дуката испод сламарице, то ником ништа, а?
Завиша: Господару, то је нека забуна...
Стефан Првовенчани: Имам снимак, не барониши. Него ти, Преславе, иди мало одмори у гостинским одајама док те не прођу те смешне траве.
Војвода Преслав: Али, господару...
Стефан Првовенчани: ПО ПОД НЕВ НИ ОД МО Р!

Ljudi, oćel ko parče?

I miris i ukus