Шљиска је овлаш ударац дланом, нешто као блага верзија шљаге. Углавном се користи при васпитавању деце у раном детињству и њена употреба престаје после неких шест, седам година од рођења детета када се прелази на шљаге и шамаре.
Главна мета шљиске је гузица, мада у ретким случајевима може послужити и као ћушка. Главно циљано место, тј. гузица донекле сноси одговорност за привремено нестајање шљиске из наших живота. Наиме, гузица временом одебља те се губи жељени ефекат, што даље тера родитеље на проналажење нових метода у виду прута, каиша итд.
Мада, нису ретки ни случајеви у којима гузица повлачи враћање шљиске у употребу. Наиме, има женскадије којој шљискање остане у лепом сећању па касније у животу траже ''татицу'' да их шљиска кад су безобразне.

Било како било, шљиске су неизоставни део сваког детињства. Из наших живота одлазе, али се и враћају пар година после првог кмечања, само што су онда они који су некад били шљискани ти који је користе на млађим нараштајима.

Šamarčina, po seljački.