Израз који се обавезно убацује у реченицу када желимо да се позовемо на нешто што смо видели, чули или урадили а да притом на то нисмо имали право.
- Биљо, јел' се ти то разводиш?
- Одакле ти то?
- Ма јуче сам пролазила поред твоје канцеларије и испао ми ратлук па сам, док сам га сакупљала, случајно чула како причаш на телефон и урлаш на мужа да ти се више не јавља и да ћеш одвести децу.
- Онда ћеш случајно морати да сазнаш и зашто сам му то рекла јер од мене тешко да ћеш ишта чути!
- Сине, морамо ја и тата да поразговарамо са тобом!
- Што?
- Јуче смо случајно у твојој соби пронашли неки филм ...
- Шта сте ви тражили у мојој соби кад мене нема?
- Ја сам ширила завесе а тата је намештао гарнишлу па смо случајно оборили дискове и случајно нам је запао за око тај један филм ...
- Какав филм?
- Филм се зове "Рачуновођа и ревизор". Ми смо то случајно погледали ...
- Како случајно?
- Знаш да нам се редовно кваре вратанца на ДВД плејеру ... па је тата хтео да види да нису прорадила и ми смо тај филм убацили и он је кренуо. Онда смо случајно видели да су то су неки педери па нас занима ...
- Случајно? Море марш у своју собу па једно другом случајно копајте по стварима!
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.