Smor deda u poseti
Po pravilu, jedan od težih i nesnosnijih dana u životu svakog čoveka na planeti Zemlji. Ne zato što dolazi sa kaišem ili kandžijom da bije, ili stoga što dolazi sa sudskim izvršiteljem da vas izbaci na ulicu, ili da vam traži zaostale kirije za prethodna tri meseca - naprotiv, ovde je po sredi pravi pravcati rodjeni deda (ili postariji ujak, stric)...Koji dolazi sa časnim namerama i u dobroj volji. Nekada je to pak bio zanimljiv i rado vidjen gost, no sa godinama, odnos sa njim se pretvorio u puko trpljenje i održava se kad i koliko baš mora, telefonski pozivi su mučni, susreti dakako i više nego mučni...Jer, pored toga što je dosadan u pičku materinu i što neminovno širi starački vonj, pomalo je i senilan i lupa gluposti ili ponavlja jedne iste izlizane priče, žali se na sve i svakoga, zapiša dasku od vece šolje četiri puta u roku od dva sata, i moraš da ideš za njim ukočen i sa poluispruženim rukama da ne bi zapeo za prag, tepih, mačku...I razbio glavu o sto ili stepenik. Jednom rečju patnja, ali šta ćeš, red je, rod je, a i zadužio te ostavivši ti vikendicu na Kosmaju ili te pomogao da refinansiraš drugi i treći kredit, pa moraš da istrpiš tih nekoliko sati kako znaš i umeš.
Sleće Bajden u Kijev spec. avionom, staje na vrata da ga slikaju, maše pogubljeno...Zelenski stoji dole ispod i otpozdravlja mahanjem i nekakvom kiselom grimasom koja nastoji da ispadne osmeh, i misli se - koji mi je moj sve ovo trebalo, bolje da sam ostao u šoubiznisu i gudio "Ti si mene pidmanula" kurcem na violončelu...
- Velizareee!
- Volodimir...
- Budimireee!
- Dobro da ok kako god...Džooo...
Bajden silazi niz stepenice, zatim se skotrljava niz stepenice, pravi četvorostruki salto, tri slomljena rebra, iščašen kuk, naprsla slezina, ispala proteza...Zelenski prilazi da pomogne, u fazonu - nemoj ovde da mi krepaš jebote, samo nam još taj kurac fali...Sprečavaju ga telohranitelji u fazonu mi ćemo, znamo već gde šta ide...Sklapaju ga ponovo, vraćaju sve na mesto i uspravljaju ga.
- Gde sam, šta se desilo...
- Ništa gospodaru, pista se otela kontroli, skočila i pukla vas o čelenku, sad ste ko novi.
- Aha (diže rejbanke i pilji jedan dugi trenutak u zbunjenog kepeca)
- Velimireeee!
- Džooo...
- Dono sam ti drogeee.
- Ne treba mi droge, imam droge, oružja mi treba i novaca.
- I to sam ti dono, valda, ili će da stigne, ne znam...Jel će da stigne? (telohranitelj rezignirano klima glavom i tiho cedi oće, oće stići će)...Pola milijarde i podmornice?
- Ne, tri i po milijarde i tenkovi, i neki avion ako može...
- Da da sećam se, dobro da, biće, poslaćemo i satelite...
- Apiš nas za kite...
- A?
- Ništa, kažem živela Amerika.
- Hvala sine takoe, i vi Bože zdravlja da satrete krvnike, slava Urugvaju!
- Ukrajini šefe...
- Da da čuj ti mene Urugvaju, Litvaniji.
Naredna dva sata
- Ne tamo gazda ovamo, na ovu stranu...U ova kola...Ne ne za volan, pozadi, ajde ovde za mnom...Ne tamo to je ženski, ma nebitno pišaj de oćeš...Pa gde baš u saksiju jebote...Ne čekaj to je moje dete, stani, stoj bre čekaj...Šta radiš to je šteker, ne diraj šteker...
Nakon tri sata vraćaju ga nazad u avion, maše, mašu mu, aplauz...
- Slava Ukraine Vitomireee!
- Džooo...Gleda slomljen, preseli mu i dronovi i tenkovi i novci i sve u pičku materinu. Vraća se u rezidenciju.
- Alo?
- Alo Bibi, Volodimir je.
- Jel bio?
- Jeste bio je, krenuo baš malopre kod tebe.
- Aupičkumaterinu...Dobro šta ćeš.
- Preživećeš. Uostalom ko te jebe, zašto samo ja da se patim...
...
Sleće u Tel Aviv, otvaraju se vrata, izlazi, maše, gleda dole. Vadi puškicu iz džepa:
- Volodimireee!
- Džooo...
Komentari
Omanja knjiga +