Za dostizanje poslednjeg nivoa prosvećenosti u srpskoj meditaciji, potrebno je:
1.Prase težine 25-30 kilograma.
2.Dve do tri gajbe piva ili ekvivalent toj zapremini u špriceru.
3.Ražanj, čaše, ponjave za ležanje, kasetofon sa svim Zvezdama Granda.
4.Yugo 45 za prevoz svega toga do lokacije za meditiranje.
Čekanje u redu za zejtin ili u redu u pošti u vreme isplate penzija, do stanja nirvane ili nesvestice.
Kenjanje.
Za razliku od ostatka sveta koji sebi može priuštiti posebnu porstoriju, a Boga mi i vreme potrebno za oslobađanje uma, stanovnici zemlje Srbije su uglavnom osuđeni da dele svoj životni prostor sa još par ukućana. Keva u kujni, baba na terasi, ćale u dnevnoj, burazer/sestra uvek tamo gde ne treba... U takvim uslovima, jedino mesto za koje si siguran da te niko neće uznemiravati je klozet. Odavno je prevazišao osnovnu namenu, i postao nešto poput budističkog hrama, izvor mira i tišine u kome se javljaju i neke od najvećih životnih misli jedinki sa ovih prostora. Izolovano mesto koje koriste svi, a nekako je opet samo tvoje.
Jaka hrana je samo još jedna kockica koju je potrebno dodati u mozaik da bi se dostiglo stanje nirvane. Sa njom se dobijaju neki vrlo bitni uslovi: savršen vremenski period za meditaciju i nešto prema čemu ćeš usmeriti negativne misli i energiju, i sve to zajedno poslati u kanalaziaciju.
E sad, postoje i neke sitnice koje se razlikuju od čoveka do čoveka. Neko drži novine na veš mašini ili radijatoru, pa čak i knjigu samo za tu priliku, neko čita etikete sa praškova i šampona, a neko jednostavno pripali jednu i pusti mozak na ispašu dok mu se pogled u daljini gubi. Na kraju, uvek izađeš raspoloženiji nego što si ušao.
Sreća je u malim stvarima...
