Film koji je začetnik novoga pravca:romantičnih horora
Prva knjiga Stefani Majer u Sumrak Sagi koja sadrzi 4 knjige.
Osim sto je napisana kao tipican "Jesen u mom gradu" sastav 12-godisnjeg deteta, uglavnom govori o vampiru koji se protivi svojoj prirodi radi veze sa devojkom Belom koju proganja 4 meseca, a koja za njega posebno mirise.
Knjiga se uglavnom sastoji od dijaloga i vecinu vremena Bela ne moze da isprica bilo sta a da ne pomene kako se gusi od njegove lepote, dok njen Edvard pokazuje osobine emo osobe.
Tuga vam je ovaj život, dragi moji. Bio sam tužan sto puta u životu. Kada sam saznao da Deda Mraz ne postoji, kada sam saznao da mi je uginuo prvi pas, bio sam tužan kad mi je umro deda, bio sam tužan kad me ispalila devojka. Tužan sam nekad zbog gladi u svetu. Ali najveća tuga se događa u sumrak. Posle božanstvenog zalaska sunca, dolazi par trenutaka potpune tame u glavi. Nebeski svod kao da vrišti od sivila kojim je progutan. Drveća se avetinjski njišu, a ptice počinju da pevaju rekvijem. Za snove. A onda...
Setim se mog dede kog nisam ni upoznao kako treba. Sećam se priča koje su mi o njemu pričali, kako je došao u naše selo kada je imao samo petnaest godina. Sam.Tada se setim sebe sa petnaest godina. Nisam znao gde sam šupalj. Nisam razmišljao o životu jer život je predamnom. A moj deda je već tad morao da radi za hleb. Pitam se koliko je noći legao gladan kao pas. Onda se setim kuće u kojoj živim koju je sagradio. Koliko li je gladnih noći u nju utkano. Koliko znoja.
Setim se moga oca. Oca koji radi ceo dan da bih ja imao mogućnosti da nešto uradim sa životom. Setim se koliko je puta pokušao da sakrije umor i bol u rukama, samo da bi mene nasmejao. I sad mi je knedla u grlu. Ne knedla. Šerpa knedli. Ja se naravno pravim da je sve uredu, a noćima ne mogu da zaspim. Od tuge.
Setim se svoje škole. Setim se posete svojoj učiteljici staroj. Sećam se trenutka kada sam bio kod nje, kada sam zastao, i pogledao oko sebe po njenoj kući. I video bedu. Video nju sa venama u nogama, kako se priseća starih priča iz osnovne, i kako ih slikovito objašnjava. Verovatno niko nije bio kod nje mesecima. Možda čak i godinama. Setim se trenutka kada sam shvatio da sam pametniji od profesora. U tom trenutku kao da se svet srušio oko mene a sa svetom i slika moga profesora. Zauvek. A sa njim još gomila drugih....
Setim se još gomilu gluposti koje mi napune glavu. I grlo.
A onda, onda pozovem društvo, kupimo piće, i do jutra.
I smejem se sa njima. I pijem. Ali piće ne odnosi bol. Ne odnosi pamet. Tuga je uvek prisutna, ona me opija. Do jutra. Do novog sumraka.
Jeb'o ga ja, da ga jeb'o.
Kada i mali čovek baca veliku senku.
