Dve komšinice razgovaraju
- Je li, Radojka, gde je onaj tvoj stari prijatelj, nema ga nešto, ne viđam ga.
- Joj, cuti, Radosava, eno ga, vaskrs'o, nisam ga prepoznala, sav se izobličio.

- I tako brate, zove mene Sveti Jovan na gajbu, kao dobio je na kladži pa časti, naravno celo društvo se skupilo, čak i ona pička Judomir što mislim da će me jednom otkucati pandurima za vutru, al’ ok, okupili smo se fina ekipica i kažem da zovemo neke ribe, ali kaže Toma da je već zvao i popio ispalu po običaju, tako je da bila kobasicijada.
- Klasika. I, kol'ko je dobio Jovan na kladži?
- Ma dobio je 150 jevreja, kupio je vranac za sve pare.
- Debil, bolje da je uzeo neku rakiju.
- Ma uzeo je nije se moglo popiti ali sa hranom je usrao, ostao mu je samo neki buđav lebac, ko pravom studentu.
- A vutra?
- Ma ja sam doneo vutru, i posle treće buksne meni su počele da se priviđaju razne stvari.
- Šta si se istripovao nešto? (Smeje se)
- Ma pusti, kao banula nam murija, tamo-vamo, mene hapse, onda od jednom ja na sudu, kao tu mi sude nešto, i onda ja nosim neku gredu, tešku u pičku božju materinu, mučim se, nosim je kroz ceo grad i jedva je nekako odnesem na neko brdo kad ono neki pijani majstori me zakucaju ekserima o nju, i mislim o bože da l' te ima, gde si baš meni poslao ove Šabačke majstore, jebem te u usta.
- I šta je bilo onda?
- Ma samo se nešto sećam da su me nosili u neku pećinu da spavam, i onda je me Mateja probudio.
- Znači vaskrsao si.
- Vaistinu.