Oni delovi odeće ili obuće koje bi i same bilo sramota da ih iznesemo napolje, makar to bilo u plastičnoj kesi ka kontejneru, pa ih nosamo za vreme najprljavijih kućnih poslova.
Roditelj: Sine, gde ti je ona dukserica što ti je baka Staka kupila?
Sin: Što?
Roditelj: Pa mogao si je večeras u grad...
Sin: Ma gde bre nju, ona mi je za po kući.
Roditelj: Ali, baš fina dukse...
Sin: Da, da, lepa roze sa napisanim "Ja sam glavni u selu". Ma gde ću, bre, s njom? Treba da me napusti na pola puta i vrati se sama kući od blama.
Врста љубавног партнера.
- Шта видиш у оној дебелој Мици, није ми јасно!? Оног штрокавог акрепа не бих послао ни на индијанско гробље! Само би им покварила просек.
- Ш'о си бре такав? Добра је за по кући, пере, чисти, кува, пегла, знаш какве колаче спрема...
Odjevni predmet koji vrijeme obično provodi u najudaljenijim ćoškovima ormara, ispod svega što svakodnevno oblačimo. Ono što jesmo kada se malo zagrebe po površini.
- Alo, đe ćeš tako?
- Ja malo do grada, idem na kafu sa drugaricama, što?
- Nećeš valjda tako gologuza?
- A što čoče, ovo si mi suknjiče ti kupio?
- Ja sam mislio da ti to bude za po kući, u naša četiri zida!
- Aaaa, to si mislio? Ne zajebaj, viđi kakav je dan, taman da se malo osunčam.
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.