Imati običaj.

Svi se trudimo da ne mislimo o tome. Postavimo zid između i ćutimo, mislimo tako je sigurnije. Pa da, sigurnije je biti nem i zaključati srce, nego reći ono što osećaš. Gledamo u daljinu, gledamo u nebo prateći pogledom razigrane golubove, i glumimo... Izigravamo da smo ti golubovi, samo oni glineni, nepomični, što ne daju glasa od sebe. A vreme prolazi i nemilosrdnom žestinom kida dan za danom sa utegnutog kanapa na kojem se suše listovi tvoj života. Prolazi prokleto i ne vraća se nikada više, ma koliko para da mu ponudiš, ma koliko suza, vremena i sedih vlati kose.

Osetiš grčeve prošlosti kako ti se smeju u lice i viču "Nisi smeo, nisi smeo, ha ha, a sada je kasno!" Osetiš nemoć isto tako, jer njihova je izgleda uvek poslednja. Nisam smeo, jeste, kao da sam ja jedina pička od svih ljudi na ovom svetu. Znam da ih ima još kilavih i jadnih, a zar bi to trebalo da me uteši?

I onda se setiš pokreta, neme mimike i svake prilike koju su propustio da kažeš te dve reči. One koje bi otključale kapiju tame i spojile srca zauvek razdvojena tišinom. Setiš se i bude ti žao. Cepa te varnica jarosti od pete preko pasa do grla. Pa udari, razbij tu čašu bedo, ionako nisi za bolje.