Zmio, nije samo opipljivo materija, materija kao pojam obuhvata i enegriju.
Mešaš taj pojam sa pojmom supstancije (koji je uži i ne obuhvata energiju već samo opipljivu materiju).
Baš taj Gamby, kada čitavu savest sabiješ u jednu mikronsku tačku, to je duša.
loloololo
Jebi ga, kako nematerijalno ne postoji? Šta je odanost, mržnja, sreća, jebanje, neistovetnost pojmova? Pokaži ti meni prstom na neistovetnost pojmova da ja mogu da pipnem tu neistovetnost, je li tvrda, meka, kako miriše. Oće li da ujede?
Znači po tome, duša = savest. Mislim, u suštini. Dakle, nesavesni ljudi nemaju dušu?
Imaju, ali lošu.
To su samo pojmovi, reči. Šta je šljapitljak? Pokaži mi šljapitljak. Taj neki fazon.
gambi, isti kurac, aj materija je nešto, supstanca je opipljivo nešto, energija neopipljivo. Nek je sve materija ali to samo znači da je sve "nešto" umesto "ništa". I šta sad? Da li je duša "nešto"? Jebem li ga, na nekom nivou sigurno, bar kao pojam mora da obuhvata nešto što drugi pojmovi ne obuhvataju. Možda ti previše očekuješ od duše jbg :)
Duša se ispoljava kroz čovekovu subjektivnost. Možda je duša i subjektivnost unutrašnja strana aktivnosti ljudskog mozga i organizma. Ima filozofa koji su svakom procesu pripisivali određenu svesnost, a normalno, najkomplikovanijim procesima i najveću svesnost. Možda je dualizam duša:materija lažan. Možda su to dve strane iste stvari? Jebem li ga...
Savest je deo duše, i to onaj svetliji. Ljudi sve vam je to rad moždanih sinapsi pod uticajem hormona. Rezultat te aktivnosti zovem dušom, stereotip.
Vidiš, ja na primer nemam nikakvu grižu savesti (znači nemam zavest, logički), ali to ne znači da sam loš čovek, niti da radim loše stvari. Niti da činim nesavesne stvari.
Duša je reč, prilično zastarela i bajata, kojom je čovek odvajkada pokušavao da označi onaj jedinstveni doživljaj iz prvog lica (koji podrazumeva sve mentalne sposobnosti), ono JA koje mu se pojavljivao u iskustvu. Čovek je smatrao da u tu reč može da sažme čitavo svoje biće, i smatrao je da to njegovo iskustvo iz prvog lica preživljava smrt njegovog tela. Neravno, ta pretpostavka je sasvim netačna. Sa saznanjima do kojih je došao u neurologiji čovek je shvatio da je njegovo iskustvo iz prvog lica urzokovano kompleksnim procesima koji se odvijaju u njegovom mozgu, a da su ti procesi proizvedeni sasvim slučajno dugom istorijom evolucije. Ljudski mozak se tako razvio da omogućava čoveku sposobnost apstraktnog mišljenja, matematike, komunikacije putem jezika, itd. Mozak u svoj svojoj kompleksiji, dakle nešto što je tkivo i stoga propadljivo, neophodan je da bi postojalo iskustvo iz prvog lica i u tom smislu JA. Ukoliko ne postoji ljudski mozak, ne postoji nji ljudsko JA, jer prosto nema gde da postoji. To je ono što sigurno znamo, jer nikada nismo pronašli ništa što bi bilo svest nezavisna od tela, mada još uvek ne znamo u svim detaljima kako mozak proizvodi svest inače bismo umeli da je veštački proizvedemo. Duša je zato danas jedna suvišna reč i u naučnom smislu ne označava baš ništa, može tu i tamo da se provuče kroz religiju i umetnost koje kreiraju sopstveni smisao nezavistan od objektivne realnosti.
Ali šta su pojmovi, šta su reči? Za tebe postoje, je l' tako? I koristiš se njima, i zahvaljujući tome recimo neko ukapira vezu između dva pojma, napravi Sikstinsku kapelu ili atomsku bombu pa uništi svet. Ne može nešto što je ništa da ima uticaj na nešto.
Svako ima savest. Ako si pri svesti, imaš i savesti. Pitanje je samo kakva je tvoja savest.
Čitala sam jedared u nekom časopisu o nekom tamo budućem teleportu koji bi trebalo da izgleda tako da se ti sad ovde totalno razgradiš a na drugom mestu te neke nanopičkematerine sastave po istom receptu od istog materijala. I sad, meni je to malo zvučalo jezivo jer nisam bila sigurna da bih to bila ja, iako bi ta tamo zmia bila u svemu identična, sa istim sećanjem i svimsvim. Ali, meni se čini da bih ja ipak umrla i da kao ta nova, ne bih imala osećaj da sam ja ja kao što ga sad imam. Ja mislim da je to duša jebiga. Verovatno grešim, al ne bi mi bilo svejedno da se upuštam u takav projekat.
Mislim da spoljnu stranu subjektivnog osećaja možda i objasnimo, a unutrašnju nikada, zato što to radimo iz unutrašnje perspektive. Znaš možda analogiju sa okom koje može sve da vidi, a samo sebe ne može?
E, to je ono. I kad bi napravili do u atom identičnu tebe na drugom mestu, ti bi bila ovde, a ona onde, i eto. Toliko o tome da subjektivnost zavisi od materije.
@Zmia - u pravu si, možda se teleportacijom mogu sastaviti naši opipljivi delovi, ali bi se takvom razgradnjom nepovratno uništila energija...
Ош рећи да је душа физичко поље, а чоек супстанца и тако добијемо материју чоека?