mi se na brdu u selu opijali nekoliko dana, štaš, udri brigu na veselje, gledali kako barutana odlazi u vazduh, kasarna u Ćupriji, prdajnik na Crnom Vrhu...milina
Стефи, зајеби сад НАТО, не живи се од прошлости, веруј ми знам, ја студирам прошлост. Него, шта ћемо ми за емо цаве брате. Све сам старији, све више стреса, пролази ми време, умрећу а емо цаву нијесам јебавао. Ти знаш да су мени емо цаве ултимативна жеља. Ајд гледај да средиш.
http://img189.imageshack.us/i/aerodrom1.jpg/
E pocetak sam docekao sa svojima kuci imao sam dojavu da ce biti bombardavanja, kako ne bih kad pola familije radi na aerodromu Batajnica.
Bilo je veselo s'obzirom da su od moguca 74 dana ili kolko vec, nisu bombardovali samo dva dana i to zahvaljujuci onom liku Cernomirdinu.
Za to vreme bombardovanja bili smo kuci iako je aerodrom udaljen od kuce nekih 500m a bombe su padale i u krugu od 1km.Vreme sam prvodio uglavnom pikajuci basket i krijuci se da pusim pljuge,kako matorci nebi smarali....
Nezaboravan je bio taj duh patriotizma kad smo se sakupili sve komsije i skupili kes i ko sta imao od hrane i odneli jednoj jedinici koja je pokusavala da cuva nase nebo.Jedan od vojnika kad je video prase,salatu,kiflice,kolace tj punu ladu karavan hrane,jadnicak poceo da place a ostatak se odusevio pivu.
Ni humor nije izostao: komsijina bakuta Danica bog da joj dusu prosti, je redovno govorila "opet ona svirena" i "betonacija" nasta smo umirali.Cale i stric su bili nasi heroji u kuci,stric kao jedan od komandujucih u tadasnjem generalstabu bas za PVO, a cale je radio neke delove za rakete koji su povecavali domet.
Stvarno se osetio udar kada su gađali generalštab u Glavnoj u Zemunu, ćaleta zamalo da strefi srčka jer je on bio na Poljoprivrednom jedini profa u tom trenutku...
Jbt, naježim se na skoro svakom postu...
Ali onaj avion što smo oborili, toliko su forsirali priču da sam imao osećaj da smo ga razvalili kao Burzum emo cavu :)
Još ne mogu da gledam snimke.. naježim se i plače mi se..
ja sam bio u Prištini...kod drugarice na gajbi jer je čula da će biti bombardovanje a nije smela sama da bude...nisam samo ja, bilo nas oko 10, što muških, što ženskih.....kad su pale prve bombe nije mi bilo prijatno..al posle pola sata-sat krenemo kroz grad.....da vidimo šta se dešava, a dešavalo se svašta... neke dve ribe trpale cipele u one platnene čakove ko da im je za lek, neki tip slomio izlog i uzimao satove, neka dvojica opljačkali apoteku...jedan dečko me oduševio, ušao u razvaljenu ranju uzeo farmerke, patike i jaknu i izašao...i tako...
sutradan bezvlašće, anarhija u najgorem obliku...da ne opisujem....posle 3 dana padnu bombe na poštu, i sjebu celu ulicu pored pošte... od drugaricinog stana 300 metara...onda sam otišao u rov...
Iskreno,Kikindu nisu mnogo ni gađali,jedino sam se usro kad su gađali prugu na nekih 200 metara od babine kuće,ali je sve bilo ok.Ovako inače,kao detetu od 9 godina,najbitnije mi je bilo što nema škole pa mogu da igram žmurke po ceo dan,nisam shvatao ozbiljnost svega toga,i dobro je što nisam.
Упадам у ову екипу која је у то време ишла у основну, па немам шта више да додајем, већина је објаснила како је то изгледало...
У сваком случају, оно чега се сећам још је бомбардовање Алексинца, односно Алексиначке касарне, коју су генијални амерички пилоти случајно омашили за пола километара, па су сравнили једну седмоспратницу и пола једне улице са земљом. То је, ваздушном линијом, можда неких 300 до 400 метара од моје куће.
Оно чега се сећам најбоље те вечери кад је трајало бомбардовање Алексинца, је како се будим у пола ноћи, покривен преко главе ћебетом кева поред мене, и која изговара "Оче наш" изнова и изнова и изнова...
Ja sam devedesedmo, ničega se ne sećam, moji su me srali u mozak kako je Kineska ambasada izgorela u požaru, bilo mi kasnije (sa devet godina) mnogo glupo što mi lepo nisu rekli, baš kao što me nisu pustili u školu sa pet godina jer su mislili da će me deca zajebavati (da, mogao sam da idem u školu sa pet godina).
Ja sam isto ova osnovna škola grupa - al' dodajem ukenjao sam se kad su rekli biće rat. Mislio sam doći će vojska da nas sve pobije ko Nemci. Čak sam se sa drugaricom molio pred ikonom.
Ja sam imao nekih 5-6 godina i sećam se da sam sa svojima otiš'o iz Kragujevca u Rekovac, varoš nekih 30-ak kilometara od Kragujevca i da je pala samo jedna bomba blizu, valjda u selu pored i sem toga ništa drugo bitnije se nije desilo.
ЖИВЕО НАТОООО!!!!
E ovako ja cu da ispisem kako je bombardovanje uticalo, malo dugacko, ali koga ne zanima ne mora da cita, ali zanimljivo je.
U ovoj kuci gde trenutno zivim uselio sam se 98 godine, sa svojom porodicom otac, majka i sestra. Kada je pocelo bombardovanje 99 godine u sobi sam bio sa sestrom gledao sam tv, tacnije seriju mislim da je bila esmeralda ili kasandra ne mogu da se setim. Ali pre toga komsija moj, tj drug je 2 nedelje pre bombradovanja dosao kod nas i rekao meni i sestri "Bombardovanje pocinje za 2 nedelje" te reci sam upamtio dobro, pamticu ih dok sam ziv. Kasnije se tako i ispostavilo, dok sam bio u sobi odjednom cujem glas, "Milane, Marija gasite tv" takodje te reci su mi ostale duboko u secanju, nmg nikako da ih izbrisem. To se desilo oko 19:30 ako se ne varam ili 19:45. Posto je otac bio na poslu. Majka je nas dvoje zgrabila i odvela kod komsije, pozvonila.. Komsije su izasle ona je uplakana bukvalno rekla "Pocinje bombardovanje" Komsija je reko "Daj bre sta ti je, smiri se, kakvo bombardovanje, sta pricas? Posle ubedjivanja koje je trajalo oko 5 min. Okrecemo se, krecemo ka kapiji, u tom trenutku nailaze druge komsije i kazu "Gotovo je" I tad su ozbiljno shvatili. Otisli smo u podrumu. Ta porodica koja je dosla njihova cerka se posle 10ak minuta u podrumu onesvestila. Taj prizor isto ne mogu da zaboravim. Ujedno u tom podrumu smo bili oko 6-7 porodica svi iz komsiluka. Ja sam u tom trenutku zaplakao jer mog oca nije bilo a vec je bilo mozda proslo sat vremena. Kasnije kad je doso, sve je bilo drugacije, osecao sam se sigurnijim. Posle price odlucili smo da krenemo svi ka jednoj planini, na istoj jedan kosmija ima vikendicu. Posli smo, put je bio dug, a vec je bilo kasno pola 11.. Dok smo putovali (zadremam na trenutak i kroz glavu su mi prolazile scene ratnih filmova) I cimnem se i uvek probudim. Kada smo sitgli na toj planini koja je udaljena od moje kuce oko 100km, smestili smo se, bila je jedna kuca, stara imala je 3 sobe, a tu su trebale da se smeste 4 porodice.
U sobi u kojoj smo mi bili bila je jedina sa tv-om, smestili smo se nas 4 u jednom krevetu. Ja sam zadremao, spavao sam a cujem sta se sve desava.. Na tv je bio ratni film, domaci neki.. I cujem kroz san kako pricaju lete granate i u sred noci sam se probudio gola voda sam bio preznojen.. Tako je proso prvi dan a o ostalim da ne pricam. 4 lokacije smo promenili tokom bombardovanja. Imao sam velike, velike traume.. kad cujem sirene bukvalno sam se tresao i dobijao temperaturu, preterano me je bilo strah, i ako sam bio "mali" znao sam o cemu se radi.
I da napisem o poslednjem danu bombardovanja. (ujedno sve kosmije su dobile ratni poziv, jedino moj otac nije dobio, ujedno su neki dosli i ranjeni, a pricali su nama kako je na poslu i strazari i zato nisu sa nama, bilo je puno suza)
Bio sam kod bake i deke, te nedelje se pricalo da ce prestati bombardovanje, igrao sam se na ulici sa jednim likom, zvao se Vladimir, od tada ga nisam video, zaboravio sam decka. Dakle tih 2-3 meseca smo bili non-stop zajedno, ujedno on je bio izbeglica. Kasnije se odselio negde, ne znam ni ja gde otiso bez pozdrava :(.
Da nastavim.
Bilo je popodne igrali smo se, cule su se sirene. Majka tog decaka u kuci je pocela da vristi i rekla je "Vladimire gotovo je, gotovo" on je otrcao svojoj kuci ja svojoj. Bio je to najsrecniji dan moje klinacke mladosti. Kada smo dosli kuci gde zivim, komsija je rekao da pravi zabavu veselje za celu ulicu, zakleo se. Posle par dana je umro, sve se promenilo, nismo imali zelju za slavljem.
Ovo je najkrace sto sam mogo da ispisem ima mnogo toga, mogo bih knjigu da napisem. Aj pozdrav!
Мени је пао гелер у двориште кад су бомбардовали касарну у мом граду. То је био најупечатљивији догађај за мене, а и не сећам се много тога јер сам исто био клинац..
Doteru koji ti je kurac?
Брате, ја сам био убеђен да ти имаш једно 30-35 године ахахахаа :))
Сереш? :))
Кеве ми. :))
Сес брате, ти си баш био погођен бомбардовањем, први пут чујем за неко клинца да је то овако доживео. Ми смо ладили јајца углавном...
Izađem da se igram sa društvom, a onda sirene. Niko od nas ih ne jebe ni 2%. A onda naše majke iskoče na prozore i jebu nam sve po spisku što ne ulazimo.
Trenutak koji pamtim je kada su gađali Gučevo. Bio sam u kući, gledao tv sa kevom. Ćale je bio sa bratom u selu. Kada su pogodili, cela kuća se zatresla, bilo je kao zemljotres. Zavese i gomila stvari sa stola i ormara su popadale. Tada sam shvatio šta su bombe, kada se toliko osetilo na tolikoj udaljenosti.
Nekada, tokom jake grmljavine, setim se tih trenutaka.