To je već Elektrin kompleks. Najvjerovatnije oće, po toj logici.
Ako misliš na kćerku pod tim "neko" :)
Ma hteo sam da se sprdam sa tim bolestima, pa da sebe metnem da sam vezan za ćala. lolo Mislim da smo mi dosta glupi i da svašta smatramo tim kompleksima, proučavaću ja to. Pa mi još mislimo da je pedofilija kad neki lik od 21 godinu jebava neku od 17, tuga jedna.
tako nešto
Skoro sam na nekoj proslavi prisustvovala upucavanju matorke mlađahnom gariju.
Kako je to bilo ružno gledati ljudi moji...fuj.
Samo što procentualno ženturače su sporadični slučajevi, muškarci vode pa u nekih 99% slučajeva. Ono lečenje kompleksa neiživljenosti iz mladosti pa hajd da nadoknadi jer ga pucaju hormoni panike prolaznosti...
Zbog ovog surovog treba uvesti sabskripšn postova na forumu određenih autora. oću da mi izlaze na naslovnoj umesto definicija.
E to Bleče, i onaj njegov post sa teme za antiviruse, jebote koja pobeda!
А и реално, боље да будем са неким клинцем него да ме матора дртина дрка и смара.
Зависи од перспективе... Некако, са тридесет може да будеш и матор и млад, таман да јуриш и маму од 38 и ћеру од 18...
Замисли имаш 30 и јуриш жгепче од 18? Маториии, мојне тако. :)
Dzaftaretino, ti budi sa svojim godištem i problem rešen!
Е, јебемуматер, кад би све то тако ишло. :) Замисли свиди ти се неко до јаја, баш се готивите и све то, и ти сазнаш да је млађи. И шта сад? Био ти је до јаја до малопре и одједном њама? Нихт? Најн? Зато што друштво тако налаже?
Ko jebe društvo!
Ono sto ti društvo nameće kao normalno ne znači da jeste!
хахахахахаххахахахаххаххаха :))))
Јесте да нема моного везе с темом, али подсети ме Сурови на једну моју причу.
И у мом одељењу је била циганчица по имену Аманда. Сећам се првог разреда, како сам са презрењем гледао на њу и њеног брата Јусуфа, јер су били цигани и јер су били прљави. Сваки пут кад бих видео Аманду, вирила би јој ОВОЛИКА слина из носа, премочћујући део између носа и усана, то ми се онако баш урезало у сећање. Нисам је волео, до те мере је нисам подносио да ми је било мрско да је гледам. Временом сам се на часовима физичког зготивио са Јусуфом који је најбоље играо фудбал, па смо се и играли с њим и сконтао сам да није лош дечко. У исто време, почео сам да комуницирам и са Амандом. Прва два разреда, као и сви цигани, и она је била лош ученик. У трећем разреду, нагло су јој се побољшале оцене, почела је да се купа и да носи чисту одећу, чак смо почели и да се дружимо. Седела је иза мене и Срлета, сећам се како смо се зезали на часовим аликовног и цртали једни друге. Много је лепо цртала, а обожавала је да црта мене. Ја сам био стидљив и нисам волео да позирам, али би она ипак успела верно да ме прикаже на цртежу. Сећам се кад се завршио трећи разред и кад сам донео слике кући, кева је прокоментарисала ''како је лепа ова циганчица'', на шта сам ја реаговао ''ма, какви'', јер сам потајно желео да прокоментарише ''како је лепа ова Биљана'' (то је била једна девојчица у коју сам био заљубљен и са којом сам се заједно враћао кући, касније се прокурвала, постала нека манекенка, шта ли, али дуга прича), и нервирало ме је што уздиже лепоту тамо неке циганке. Једноставно, нисам могао да појмим да циганска особа може да буде лепа, иако сам је готивио и дружио се с њом. У четвртом разреду је Аманда била још бољи ђак и почела је памећу да засењује већину ученика у разреду. Пошто сам тад био мали генијалац (не штребер, већ за своје године изузетно интелигентан дечко, штета што сам касније почео да стагнирам), привукла ме је њена памет и још више смо се дружили. Онда ми је једног дана Срле рекао како му је Аманда рекла да је заљубљена у мене. Крајем четвртог разреда сам и сам почео да примећујем њену лепоту (иако је имала пубертетске науснице на оном месту које је некад премошћивала бала из носа). У петом разреду смо променили одељења и више нисмо били у истом, али је наставила на одморима да прича са мном, сећам се, пропитивали смо се географије (да није било Аманде, данас не бих имао ту безначајну информацију да је неки Ератостен творац античке географије), ја сам знао да јој се много свиђам, знала је и она да ја знам да јој се свиђам, али смо ћутали о томе и било нам је лепо у тој игри. Били смо деца и прећутно прихватали чињеницу да између нас постоји неки невидљиви зид. Завршила је пети разред као вуковац и одселила се у Немачку. Чуо сам да је напредовала, издобијала силне државне стипендије за научна достигнућа, скоро сам чуо и да се удала. А мени оста само слика слине која вири из носа. :)
А што да не? Није законом забрањена.
јаоооооо :)
Клинче, јбт. Било би ми жао да је спавам.
Slađe = ?
Novo je uvek slađe. Šta god da imaš, nešto drugo će ti uvek biti slađe, mlađe ili starije - nebitno. Verujem da ima tu nekih preferencija... možda najpre mladalačka nezajažljivost u seksu. Verujem da se to u ovoj priči najviše boduje ;)
То је зато што си женско.
Ништа груди које пупе?
Није имала. Почела је само једна брадавица асиметрично да бубри пред крај петог. После сам пред крај основне замишљао у како се добру пичку развила.
Ne znam da li sam ranije pričao ovu priču, ali ispričaću je ovde i sada, jer nekako paše savršeno. Nije kao da imam mnogo priča, pošto je moj život samo jedna, i to veoma tužna priča, ali avaj.
Ja kad sam upisao osnovnu školu, prvog dana škole svi mi prvaci dobili smo po karanfil i đačku knjižicu i onda su nas tako slikali. Na mojoj fotografijija guram taj karanfil u oko i mrštim se. Ovo sam rekao kako bih slikovito pokazao stanje svoje svesti u to vreme. U odeljenju imali smo devojčicu, cigančicu sa plavim očima koja se zvala Ajša, koja je več treći put prvi razred, dakle, dve godine starija od mene. Bila je divna. Imala je jedno 20 kila više od mene, obline su već počele da se pokazuju, pravo crnačko dupe, duga crna masnjikava kosa, preplanuo ten i bistre, krupne plave oči. Nije prošlo ni godinu dana, a videlo se da me je 'šacnula' i da bi ona tu nešto da mulja. Ja to tada naravno nisam ništa shvatao i kada bi mi dobacivala kojekakve nebuloze kada bih prolazio pored nje u školskom dvorištu gde je ona bila u ćošku i pljugala, brže bolje bih pustio korak i pobegao kod drugara da igram klikere (đidao sam ko nenormalan).
Sećam se da me je na jednoj školskoj priredbi poljubila u obraz, ali onako sočno. I dalje mogu da reprodukujem njenu smrdljivu nikotinsku žvalu na mom obrazu, uhhh.
Prošlo je vreme, upisali smo drugi razred (da, i ona!), došlo je proleće, pa maj mesec te moj rođendan. Neki klinci trče po mom dvorištu, ja picnut k'o riči rič, umazao sam se u neku tortu i zadenuo mitraljez u gaće. Igram se rata s'ortaći i lepo mi je. U jednom trenutku čujem kikotanje iza ograde. Pogledam, ono Ajša sa neke 3 cigančice, drže se za šipke, smeškaju se i gledaju u mene kako se glupiram. U tom trenutku me pukne sve. Osetio sam generacijski jaz među nama, ja onako u krem bermudicama i polo majici, a ona u nekim narandžasto mutageno hemikalija zelenim biciklističkim, ja u travi sa puškom, ona iz rešetki sa kučkama iz huda, ja imam jebeni interfon '95. a ona već diluje mirišljave sličice moćnih rendžera lobanjama iz škole. Ona zaljubljena, ili samo napaljena, a ja nesvestan svoje sreće i mogućnosti, potpuno izgubljen u dečačkim igrarijama, postiđen i nessvestan barijera koje nas razdvajaju, godine, klasne razlike, roditelji to sigurno ne bi odobrili, plus, najgore od svega, sve sam to shvatio dosta godina kasnije, a ne baš tada u tom trenutku :) U tom trenutku sam se samo postideo i bilo mi je bezveze što i njih nisam pozvao na rođendan, osetio se k'o govno i kao fazon krenuo da jurim nekoga mitraljezom i vičem 'ratata' mrtav si, otrčavši iza ćoška kuće.
Ubrzo se završila školska godina i Ajša je ponovo ponavljala, sada drugi razred. Tada je već imala 11 godina, a ja nepunih 9 i pošto je shvatila da ne želi da me koči u mom životu, rešila je da me dovoljno voli kako bi me pustila da živim. Otišla je u Švedsku i udala se za nekog tipa od 18-19 i više je nikada nisam video.
Eto, to vam je prava priča kako starije devojke jure mlađe muškarce, i kako nisu sve kurve, već ima i onih plemenitih koje stave razum na prvo mesto, te uspeju da pređu tu bolnu barijeru zvanu ljubav.