U kuhini. Kum je uleteo kod nas još dok je zavijalo i pitao da l' mož' da se skrije.
Mi zapanjeni, deca mala on upada sa torbom sav zadihan.
Elem, celo bombardovanje je predžedžao u našoj kući jer se krio od mobilizacije (bio je u Vukovaru pa se naplašio).
Inače, ceo rat pamtim po zezanju jer je lik nevidjeno duhovit:
"Kumo, daj mi decu da ih malo šetam"...i tako svaki dan.
Podjem jednom i ja, a on će:
"Ma vrati se, barim dole neke mlade majke, samo ćeš da mi smetaš"
Ja bio kod babe na krofne. I posle u podrum. Fak jea!
bio sam na pijaca u picoder kupovalo mini klompe za psa
Kod nas u Republici Srpskoj je bilo ranije, tačnije 1995. godine.
6 godina sam imao.
Znam da sam bio u sobi i na nekoliko stotina metara od mene je srušen most. Sva stakla popucala. Skupili se u hodniku, sačekali da se stiša i prešli iz naše zgrade u podrum druge zgrade, pošto naša nema podrum.
Kod kuće sa društvom usred partije Lore.
Par minuta smo se prestravljeno zgledali, otvorili flajku 12 godina starog Džonija, pa nastavili kartanje uz zvuke udaljenog tutnjanja.
Ispred zgrade, igrali smo školice. Nismo shvatili ništa, samo su majke na terase istrčale, i odjednom nastala neviđena frka. Svi se pokupili u podrum, i tamo nastavili da se igramo.
Kod kuce. Igrao sam se na podu sa igrackama,dok su ovi moji gledali poslednju epizodu Esmeralde.
Ispred zgrade, igr'o fudbala.
A onda smo naprasno zavoleli ovaj hit!
http://www.youtube.com/watch?v=Q_6ASMx3M1k&feature=related
Океј, била је тема већ за десетогодишњицу (мрзи ме да је тражим сад), душе смо отворили на десетак страна, па може лок.
Едит: ево вам http://vukajlija.com/forum/teme/22747-24-03-1999
Ја сам сељак човек, па се у мом селу нису чуле сирене. Али зато, док смо гледали Есмералду на Пинку је баба звала из једног села које је више село него моје село (тачније засеок) и рекла да окренемо на ТВ Краљево кад тамо ''ВАЗДУШНА ОПАСНОСТ'' и нацртан авион био. И ја се ту усро, осећао сам се много лоше, а био први разред, траума! Страшна времена! Не дао Бог ником!
Za mene je to jedan od najgorih trenutaka u životu. Živim u Beogradu, baš blizu centra grada.
Bio sam jako jako mali, tek sam trebao da doživim neke lepe trenutke i naučim nešto novo! Bilo je sve normalno, kao i svaki drugi dan. Pošto sam ja živeo u jednoj velikoj kući, a iznad mene je živela još jedna porodica sa dva dečaka mojih godina. Igrao sam se po kući, kada je počelo to treskanje, sirene, vika, jurnjava. Ja sam stao i nisam mogao da mrdnem, dok se tata nije zaleto na mene i bukvalno me bacio pod jedan manji sto. U tom trenutku se otvaraju vrata i ulaze ta dva moja druga, i oni se zaleću tu i sedaju pored mene. Bilo je jako tesno, da nisam mogao ni glavu da pomerim, samo sam gledao u pod ispred mene i ćutao. Video sam noge, koje pretrčavaju ne prestano. Naravno bio sam jako uplašen jer nisam shvatio šta se dešava. Kad' se sve završilo mama me nije ispuštala iz ruku, i ja ništa nisam kapirao. Sve do pre par godina kada su odlučili da mi kažu. Sve u svemu, ja to ponekad još uvek sanjam.
Сећам се да сам био са другарима на терену и сви побегли а ја се сакрио у неки жбун и почео да плачем.
PIČKO!
Mi svi ostali napolju. Keva rekla neće nas, samo se vi igrajte....
?
Затекла ме у спремању за роштиљ код бураза. Кренуле сирене а ја пуним онај плажни фриз месом које ми ћале додаје. После 10-ак минута ћале излази на терасу и види гомилу људи како иду у оближње склониште и каже нешто у фазону "Види ове будале ал су се истриповале да ће зграде да гађају". Кацмо изроштиљали послагали смо у једној соби све душеке а остатак на прозоре и заболи кунт.
Zaboravio sam da stavim lolololo
Vazdušne sirene ne postoje kao i one koje žive u okeanu, uozbiljite se malo ljudi...< jedem gomna.
Ne sećam se isprao sam sam sebi mozak od traumatičnih dogadjaja, ozbiljno...
Kod kuće. :)