Marko Kraljević i Otac Gavrentije

Боже мили,чуда великога,
кад се шћаше по Србији Марко,
по Србији, земљи брдовитој,
по планини Турке да затире,
мјесец дана силазио није.
Зажеле се Марко рујна вина,
рујна вина и ракије љуте,
пак он иде Смедереву граду,
свога Шарца вином да напоји.
Таман Марко с'горе силазио,
намрчи се небо баш у подне,
намрчи се равно ниоткуда,
паде тама у сред бијела дана,
засеваше муње и громови,
отвори се бездан са небеса,
а из њега чудна чеза испа'!
Сва је чеза гвожђем сакована,
а фењера к'о на небу звезда,
али нема коње ни волове,
а ни точка ни са једне стране.
У њој седи Оче Гаврентије,
младо момче мркога погледа,
кршног стаса и оштрога гласа,
густе браде,па све до појаса.
Висок јаблан гору надвисио,
обе шаке к'о буздован Марков.
На њему је бијела долама,
бијеља од бијелога снега,
у широке чакшире упасана,
на ногама црни му опанци,
а бијелом жицом преплетени.
Гледа ово Краљевићу Марко,
гледа Марко, оку не верује,
уплаши се да је Шејтан црни,
пак он зове вилу Равијојлу:
,,Равијојло, добра сестро моја,
страшан ме је Усуд задесио,
сиђи данас са облака бела,
сиђи данас, мени да помогнеш,
да Шејтана у пакао вратим!''
Проговара вила Равијојла:
,,Не боји се Краљевићу Марко,
не дај страху да те обузима,
није Шејтан на ливади цветној,
већ је тамо Отац Гаврентије,
из будућности теби дошао,
да ти абер о Србији дадне!''

Крете Марко клецавим кораком,
крете Марко, ал' буздован држи,
Тад га спази Оче Гаврентије,
тад га спази, пак му проговара:
,,Не бој ме се, Краљевићу Марко,
не бој ме се, ти срце јуначко,
ја не дођох кавгу да подевам,
већ ја дођох да ти абер даднем!''
Тад беседи Марко од Прилепа:
,, Казуј Оче, какав абер носиш,
казуј како ми је отаџбина,
јел и даље нога турчинова,
нашу милу, српску земљу гази,
јесмо ли му оков поломили,
ил' га нога по калдрми вуче?!''
Одговара Оче Гаврентије:
,,Све је добро, Марко од Прилепа,
све је добро у Србији нашој:
Српска нога српску земљу гази,
турчин плати,па онда пролази!
Калдрму је асфлат заменио,
глатка џада к'о сиса млађана,
кола више волови не вуку,
већ се сама од себе покрећу!
Цео свет је Србин осветлио,
нема таме, нема ни фењера,
ни фењера, када сунце зађе!
И чезу ову Србин сачини,
сачини, па ме теби посла,
године двеиљадепетнесте,
да ти мрачне мисли растерујем!
Српска нога, свуд' по свету ходи,
чаробну смо жицу сачинили,
све поруке преко ње нам стижу,
беседити можеш са људима,
беседити, и на њ гледати,
чак у трећем вилајету да су,
сваки абер,одмах се прочује.
А и поглед можеш замрзнути,
замрзнути, па жицом послати,
да га раја на хартију стави,
па да гледа са очима твојим.''
Одговара Краљевићу Марко:
-,,Не беседи више, Гаврентије,
сузу ћеш ми натерат' на очи!
Ја сам моју бригу пребринуо,
те сад идем у гору да спавам,
ако ли се Шејтан кад појави,
и зулума поново донесе,
и српску земљу почне газити,
вратиће се Марко да му суди!''
Одговара Оче Гаврентије:
- ,,Остај здраво Краљевићу Марко!''
Засеваше муње са небеса,
неста чезе, неста Гаврентија,
поново се данак разданио,
вратио се Оче свом времену,
вратио се, кући да ужива,
не сећа се да не рече Марку,
Вучиће по земљи да затире!