Cesto se muskarcu moze desiti da nesto zajebe pa da, od zenske osobe, dobije titulu seljacine. To je i ok, ako zajebes, sam si kriv. Ali postoji jedna situacija u kojoj nikako ne mozes doneti pravu odluku i u svakom slucaju ces ispasti seljacina.
Devojka i decko setaju, pricaju o nekim kurcima, sve super, bla-bla... E onda se desi. S desne strane trafike, s leve strane parkirana Opel Askona. Dakle, izmedju moze proci samo jedno. Onima koji su to vec iskusili taj mali prolaz im deluje kao kapija Mordora jer znaju sta ih ceka. Tad muskarac ima dva izbora:
1. Da bezobzirno prodje prvi nakon cega se u zenskoj glavi odmah stvara pomisao:"Koja seljacina, nije me pustio da prodjem".
2. Da dzentlmenski ponudi devojci da ona prodje prva na sta ce se ona u pocetku osmehnuti i pomisliti kako je divan i sladak. E tad ga je najeb'o. Pada joj na pamet sledece:"A cek, cek, sto li me je propustio? Sigurno mi gleda u dupe, seljacina jedna! Kako stalno nalazim ovakve kretene..."

I tako je to, gledao ili ne, svejedno ti je. Seljacina si, sta ces.
Mrzim uske prolaze, jeb'o ih konstruktor i izvodjac radova.

Lova koja mi je promijenila život...

Prvo lice jednine glagola imati u skracenom obliku. Koristi se u situacijama kad je vreme od izuzetnog značaja. Uvodjenjem i drugog bilabijalnog nazala "m"(tj. "imam" umesto "iam") bi se dupliralo vreme pregledavanja štosova od stotina sličica.
Postoji i negacija u istom obliku("neam"), ali ona nije toliko značajna, jer vlasnik sličica već prestaje da ih lista i gleda koliko će komada da ti izmuze za tu koju neaš.

Detinjstvo, Dečaštvo i Mafijaštvo. Ništa lepše.

Sve gadne zaostavštine iz devedesetih, inflacije, traume, ona pesma od Spin Doktorsa, slika o zemlji u svetu, i ostale gluposti koje nam je donela ova dekada, ne mogu se porediti sa ovom. Decenija u kojoj se svaki snalažljivi moralni patuljak mogao obogatiti preko noći, a panduri nisu smeli da kucaju na prozore crnih džipova, za sobom je ostavila nekoliko filmova o kriminalcima koji su danas lektira mladim i perspektivnim mafiozima, a samim tim i čitavu jednu urbanu podkulturu.

Ova gadost prenosi se sa pubertetlije na pubertetliju u formi DVD diska sa "Vidimo se u čitulji", a leči se godinama, decenijama a ponekada uopšte i ne. Elementi koje ova kultura zahteva od pampers kriminalca su oblačenje u Najk, nadrkani pogledi i još nadrkanije držanje tela, ponašanje prema devojci kao prema psu, kontakt sa lerdijima iz kraja i naravno, zajebano pušenje cigare. Apsolutno su zabranjeni kavaljerstvo, maniri i oblačenje sa ukusom, a bilo kakve ambicije u obrazovanju su pod prohibicijom. Ili imaš muda ili ideš u školu. Svako odstupanje od pravila kažnjava se stepenikom niže na internoj društvenoj lestvici. Ugled se vraća šmekerskim pričama iz kraja koje moraju uključivati zajebane ortake, utoku ili nož i dilera iz drugog bloka.

Naizgled naivni problem, nažalost, pod efektom psihologije mase, godinama dobija sve masovnije proporcije u ovoj zemlji. Skitnice, radikali, lenčuge i lopovi, makar prave razliku i guraju kamen ma u kom smeru. VI, deco u Er Maksu, parazitski naraštaji, sa vašim iskrivljenim pogledima na svet i ambicijama jednog panja, VI ste čmar ove zemlje. Vi ste ti koji zemlju vučete sa sobom ka dnu septičke jame, istu zemlju u čijem ćete dresu sutra izbosti nekog Australijanca i demolirati nečiji izlog u inostranstvu, dok zamuckujete kada himna treba da se otpeva na stadionu. Postoji bolji način da se odlaže odrastanje i koprca iz realnosti na neko vreme - studirajte.

Jeste to što misliš.I gore je nego što misliš.

To nije prva liga, to nije druga liga, to nije prva beogradska liga, to nije druga novobeogradska liga, to nije novobeogradska liga zona zapad... dobro, jeste, recimo, novobeogradska liga zona zapad.
Nazvana tako jer se utakmice ne igraju na pravim fudbalskim terenima, nego na onim betonskim sa žičanom ogradom okolo. Iako imaju bodove i sudiju i sve k'o pravi, ovo je jedina liga gde igrač moze da napusti teren zato što ga je keva zvala na ručak.

Ono sto sam zeleo, dok nisam shvatio da zelim samo platu.

Žena koja po ceo dan pravi sitne kolače da impresionira svoje goste na krsnoj slavi.

Ono što upotrebljavate kada ne znate tekst pjesme

Sraman pokušaj da se bude Hajnekenov marketinški tim.

Strah od jednonogog patuljka jermenskog porekla naoružanog veoma oštrim nožem.

Odgovor za besmislena pitanja ili pitanja na koje je odgovor apsolutno očigledan.

Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

Moj deda je uvek govorio: "Kad god se zarati, ti udri po Bugarima, ne'š pogrešiti!"

Probuditi nekoga ili ga dozvati već iz hibernacije i stendbaja u koji je upao.

Kad ti jaja na oko upute jedini topli pogled u toku dana.

To govore oni koji nemaju muda da kažu:"Boli me kurac".

Супер, врхунски, вр`.

Pored upaljača i novca još jedna stvar koja se gubi na seoskim derbijima u fudbalu.

Kamenko Katić je rodjen 1935 godine i uz Zaharija Trnavčevića, rekao bih, najveća TV zvezda onog RTSa. Kamenko je bio prepoznatljiv po vremenskoj prognozi koja tih godina i nije bila surovo tačna kao danas ali se Kamenku verovalo ma šta da kaže. Kasnije je Kamenko od nezameljivog prognozera prešao na repotraže i demonstrairao savršenstvo u istim.

Kamenko je„doktorirao“ vlašku magiju i napravio sijaset emisija o tome kako zbariti muža, prejebati komšije, dozvati pokojnu svastiku a sve u nameri manipulisanja ženom i njenim seksualnim navikama, itd, a sve uz upotrebu posebno cenjenog sastojka vlaške magije: dupeta od buljine (ili bulutina). Reportaže kao takve su bile dobre, mada je tema bila malo iritantna.

Postoji nekoliko „legendi“ o Kamenku, npr. da su pitali babu kad leže da spava a baba će:“Kad čujem Kamenka“. Kamenkovim prilogom je RTS regulisao dužinu dnevnika i nekada nije ni išao jer su ostali preterali.

Zadnja pobeda Kamenka je odbianje ponude Pinka da tamo radi prognozu. Ipak, ko zna, takvim ljudima treba oprostiti Pink.