Jos jedna u nizu bizarnih pojava, kad nije na tv-u (retko), iskace iz rerne, dzezve za kafu i iz gepeka vaseg "stojadina", odakle je u stanju da vam 24 sata kenja kako cete umreti u najstrasnijim mukama ako nastavite da se nezdravo hranite. Kao sto se svi vampiri plase belog luka, tako se i doca plasi "4 bele smrti" : brasna, soli, masti i secera. Kad bi mogao, poklao bi sve svinje ovoga sveta, pobio sve uzgajivace secerne repe, zapalio sva polja psenice i bacio atomsku bombu na solanu u Tuzli. Takodje, zatvorio bi sve pekare, cevabzinice i restorane u Skadarliji. Najludje od svega sto ovaj Mr Proper uvek gostuje kod Jelene Lee Kis Bacic Alimpic Jokic, gde pokusava da urazumi Boru Drljacu da ne pojede celog vepra za predjelo.

Sa velikim stepenom bola u kurcu.

Sve učestaliji izraz za dokumentaciju među priučenim političarima i instant ministrima. Reč nije samo posledica (ne)pismenosti već i posprdnog odnosa Srbina prema formi („Neka se samo završava na - logija, zezn’o sam ih hahaha!“) koji funkcioniše bolje na časnu reč, zbuni se kad vidi slova. Ostaje dilema da nam treba zameriti jer smo, zahvaljujući Turcima, više usmen nego pismen narod. Nakon Turaka dođoše Nemci, pa otud i ona : „Bolje da me juri Turčin sabljom nego Švaba olovkom!“ Kada je u pitanju birokratska svakodnevica, zbunjenost je prisutna i sa jedne i sa druge strane šaltera. Ne zamerite šalteruši niti šalterašu, zar očekujete više od njih nego od ministra?

Vrlo popularno štivo kod kulturnih domaćica kojima je Skandal degutantan a ne mogu da žive bez zabadanja nosa u tuđu intimu.
Frizerski saloni su obavezno pretplaćeni na njega.
Čini se da je svaki broj isti, kao što i jeste.

Izraz za davanje mita. Nema nikakve veze sa proslavljenim košarkašem, već je nastao od reči kititi, što je opet u najvećoj meri povezano sa svadbama. Međutim, ovde nije reč o kićenju svatova, nego o prečicama za rešavanje komplikovanih birokratskih problema koji samo u Srbiji postoje.
Kićanovićem se možete poslužiti na različitim mestima i u različitim prilikama, a ne mora čak ni da podrazumeva novac. Za šalteruše vam posao završavaju kafa i čokolada, ali kako se penjete prema višim instancama, na primer u opštini, postajete razumljivi samo ako govorite jezik novca. Novčana Kićanović varijanta takođe čini čuda za komunikaciju sa organima reda u saobraćaju, što svaki iole iskusniji vozač zna.

Poruka iz bus plus automata koja baca prestupnika pod reflektor srama. Kada se začuje, nema te glave u autobusu koja se neće okrenuti da vidi kakav je to šljam i bednik nelegalno u vozilu. Ne samo što nema mesečnu kartu, nego đubre ne prati koliko mu je ostalo na dopunskoj kartici.

Разблажени Чивас Регал. Посебно заступљен код мушкарчина који чекају да се лед отопи како би доказали да могу да га ексирају.

Недрж ти је једно посебно стање. Све те некако сврби, не држи те место никако (тако је ово стање и добило име), често не можеш ни да знаш шта ти је тачно, ал знаш да ти је неки андрак.

Младе људе недрж често и обавезно хвата. Негде око двадесете и траје до једно дваеспет година. Момци иду по парковима и кафанама, пију, неки се и бију, праве будале од себе, а девојке телефонирају по цео дан, објављују слике на Фејсу, неке и пију, и мисле да праве будале од себе.

Није недрж у том добу повезан са љубавним јадима. Јок. То се навикаваш на оно што јеси, са благом зебњом од онога што ћеш још мало да будеш, па би да ухватиш још мало од живота за који мислиш да престаје у тридесетој. Зато и претерујеш у свему, мислиш да ће свему ускоро да дође крај. Ал онда, негде око дваеспете, а некад и касније, схватиш да се живети мора и после, нађеш озбиљну везу, завршиш од школе шта си планирао, и онда у живот. Прође и тридесета а ти још жив. Чудо Божије! Има их и који остану, који падну од толиког недржа, ко први и наслабији борци који се шаљу да истроше непријатељску муницију. Шта ћеш, није ни живот за сваког.

Него таман мислиш да си га убио, победио, кад оно...

Други недрж настаје кад те притисну проблеми касније. Жена, деца, негде и швалерка, рачуни, посао, све је на теби, а ти један. Свуда мораш да стигнеш, све да испоштујеш, а само две руке и две ноге. Читао си по оним књигама са двадесетак и кусур година да ће деца да пате ако им не посвећујеш довољно пажње, а знаш да ће жена да прескочи плот ако и њој не посветиш довољно пажње. А на послу нога у дупе ако не радиш и прековремено, има их на бироу колко оћеш. А дан само дваешчетри сата.

Све те сврби поново, ко онда кад си био млад и препун снаге коју ниси имао где да потрошиш. Само што те сад не сврби велика кожа у коју треба да порастеш, сврби те то што ти је све некако тесно и мало, искочио би негде, а не знаш где, вриштао би, ал не мош од света. И зато одеш у кафану. У овом другом недржу није ти битно толико да си у гомили. Некад ти је много и лакше кад си сам са својом муком. Па онда опет сутра, па сутра... Ако се из овог недржа пренеш, пренуће те жена која ће да кука да си постао алкохоличар, или деца која неће много да ти причају, али их брукаш и то јасно видиш. Тешко да можеш сам, није ти више остало довољно снаге. Ако се не пренеш... Нећеш да будеш ни први ни последњи које је живот појео у четреспетој и који је умро у педеспетој сам ко пас.

Задњи недрж, кад ове раније некако прегрмиш, дође кад схватиш да ти је време да путујеш. Више ти није само тесно, све те некако гуши, не иде ти се још, а видиш да мораш. Одавно пијеш по неколико лекова, брзо се умараш, не мош ни да поједеш ни да попијеш више. Родитељи одавно под земљом, пријхатељи навелико одлазе, оне жене што си се некад окретао за њима или бабе или мртве. Ал не иде ти се још. И крене гушење. Није физичко гушење, за то је одавно нађен лек. Шта да радиш овде где лека нема?

Идеш по парковима, нађеш још једног вршњака у недржу ког не подносиш ко ни он тебе, ал макар нисте сами, јер се самоће плашите. Хтео би да мало успориш време, иако цео дан не знаш шта би са собом од досаде. Хтео би ако може мало и да вратиш, ал си још одавно схватио да то не може, негде крајем оног задњег недржа који си једва преживео, ономад у четрестрећој кад те стрефио инфаркт. Забаксузиш се, сипаш отров свуда око себе и постанеш тежак и себи и свима око себе, којима је остало много више него теби. Или постанеш хипохондар и тераш их да троше то што им је преостало на тебе. Нико не зна или не може и неће да схвати шта те стварно једе, а ти не причаш ником, јер се плашиш. Недрж те стеже и гуши, све мислиш овог тренутка идеш, а живиш још један дан и проклињеш старост и ко је направи.

Од овог задњег недржа спаса нема, овај те прати до задњег дана. Спусти се с тобом под земљу, па кад се увери да те је земља покрила толико да немаш где ван, изађе и нађе неког клинца који тек улази у живот, да и њега овако исцеди.

Реченица која се, уз благи осећај крчања у трбуху, изговара искључиво у следећим тренуцима (и то нарочито када се све ове ситуације десе истовремено):

- када нема ничег слатког у фрижидеру;
- када нема слаткиша у фиоци;
- када нема слаткиша на тајним местима та скривање истих од осталих укућана;
- када нема ни материјала да се направи нешто слатко;
- увече кад су све продавнице већ затворене;
- када сте на дијети.

Лорд из сенке. Особа која самом појавом обасја лордизмом крајње нелордски ивент. Бастион скромности у потпуно нескромном курчењу медиокритета.

Он је свестан себе, те неретко остаје по страни. Зна где је позициониран и ни у екстремним моментима не жели се дискредитовати. Он је цар. Крајње циничан, али без џукачких момената... углавном.

Џон јебе и запали пљугу специјално припремљену за ту прилику, кубански увоз, за вишу средњу класу. Он цитира Богарта да то не изгледа труло. Он пенетрира.

Totalno nihilističko-nezainteresovani kralj, koji živi u tvojoj zgradi, bez žene da mu sere, i dece da se deru. Povremeno ga viđaš sa terase kako u bade-mantilu odlazi do obližnjeg dragstora sa praznom gajbom piva u ruci, a vraća se sa punom. Jedini u zgradi se ne javlja ni tebi ni drugima, ali ne zato što je zao, nego lepo vidiš da čoveka mrzi da zine.

Sa druge strane, najviše ga gotiviš od svih komšija jer nije izveštačen, i kad se sretnete na hodniku, iako u tišini prodje pored tebe, savršeno se razumete pogledima koji govore ''bravo komš'o što si juče u vreme odmora odvrnuo Thin Lizzy, baba Radojka sa prvog sprata je odlepila...'' .

Jedini lik u zgradi koji za vreme bomardovanja nije silazio u podrum, nego je sedeo kod kuće razgaćen u fotelji, pio pivo, i istinski ga je bolelo uvo da li će bomba da rokne od njegovu terasu. Osim tebe, niko u podrumu nije provalio da on jedini nije sišao u sklonište.

Vrlo retko ga možeš čuti kako govori, i to uglavnom dok ispred zgrade razgovara sa nekim ortakom sličnim njemu, ili dok iza zgrade kupuje male količine vutre od lokalnog snabdevača. Govori jako sporo, isprekidano i tiho, ali koristi dugačke reči. Ako ga malo bolje poslušaš, možda i čuješ nešto duboko i nesvakidašnje.

Ovaj lokalni Lebowski služi da babe upozoravaju unuke u šta će da se pretvore ako ne uče školu i ako se ne kupaju redovno. One ne znaju da je on možda završio Englesku književnost ili tako nešto, jer njegova duga i masna kosa, naočare za sunce koje ne skida i iscepani bade mantil koji šeta po kraju jednostavno govore suprotno.

Stanovnik lokacije na kojoj se trenutno nalazite a po određenim osobinama je ispod vas, ili se tako osećate. Lokalac.

Detaljno objašnjenje kako se nekad (još u vreme "one" države, i Druga Maršala) živelo.

Становници овдашње Европе, ако изузмемо поносне житеље Велике Британије, који иначе имају необичну навику да себе сврставају у ону категорију људи који се сраме скинути пред камером, су народ који се појавио наг у филмским остварењима прије много деценија. Предводници артистичко-нудистичке форме, били си прије свега Швеђани, након чега се придружују Французи и Италијани. Њемци, иако епитом нудизма, нису били довољно секси, чак и када би били комплетно наги. С друге стране, Шпанци нису ништа ризиковали и на питање о нудизму су се правили игнорантни, барем док је генерал Франко боравио на овдашњем свијету. Прије свега тога, Шпанци, као и Португалци, имали су довољно прилика да виде филмове са тематиком борбе бикова, која је уједно и служила за ублажавање сексуалних фрустрација широм Пиринејског полуострва.

Као и обично, Французи су били довољно либерални и некако су успјевали у томе да успјешно производе сексуалне сцене без девијација попут Швеђана и Њемаца. Наравно, на осврћујући се толико на причу, скоро је било загарантовано да ће прелијепа францускиња почети лаганим покретима да свлачи одјећу са себе и спрема се за озбиљнију сцену - овакве сексуалне сцене, често би се суочавале са дискусијама о стваралаштву Жан Пол Сартра, храни односно вину, евентуално о томе како су Британци педерчине.

Европа унутар Европе односно Британија и њени становници, преферирали су да секс категоризују као голему шалу и морали су према томе да се односе као према алузији. Чак и обични зид може изгледати еротично ако поставите поред њега двоје нагих атрактивних глумаца и викнете акција. Како су икада никли и како су се изродили као нација...

Očajnički potez estradnog umetnika da uzme još neki dinar pre nego što padne u zaborav. Za ovaj projekat ne ulaže ni kap znoja a para je solidna. Na kompilaciji od obično dva CD se nalaze "hitovi" koji su obeležili dosadašnji rad dotičnog, sa možda dodatim nekim novim "hit singlom", tek da ne bude baš antikvitet. Najveća ironija je to, što se nijedna pesma nije prepevala, nego je sa ploče ili ti kasete odrađen c/p.

Što je niži, to se više spotičeš.

Oni svi imaju preko 60 godina, krezubi su, neobrijani, šuma im viri iz očiju, lice im opaljeno vetrom i svi se nađu u trenutku kada se dešava neka scena na otvorenom da gromoglasnim smehom iz pakla male sredine proprate poniženje jednog od glavnih junaka (češće junakinje) jer je to inače neopisivo smešno. Svi se smeju isto, jako, zlo i uživaju dok pijani Petar Božović šutira u stomak trudnu Mirjanu Karanović, jer im je to najveće zadovoljstvo u životu, dok kamera ide preko njihovih crno razjapljenih usta. Naši reditelji obožavaju da ovu scenu mučno produže preko mere (kao i scene silovanja i sirotinjskog seksa) jer je to umetnost, kadar ide od jednog do drugog meštanina koji svojom pojavom izražavaju turobnost palanačke sredine u kojoj je jedino rešenje samoubistvo: to je učmala palanka i tu su svi zli i nema se gde pobeći. I da, nebo je uvek sivo, putevi su blatanjavi, deca bez gaća plaču, pišaju, crni talas, maljavi pazusi konobarice, debeo krčmar Paja, žene kurve ili zatucane, seljak došo da proda kravu koju mu krade Milan Srdoč čim ovaj ode da piša; pišanje se celo prikazuje, do poslednje kapi na gunju.

Podići umetnost zabušavanja na potpuno novi nivo.
Da bi čovek bio proglašen za jebavača sojki nije dovoljno samo da izbegava svaki oblik rada. Ne, da bi napredovao do ovog nivoa, običan zabušant mora da zadovolji sledeće kriterijume:
1) Eskivaža mora biti izvedena tako da niko ne posumnja u postojanje dobre volje zabušanta da pomogne pri poslu, i
2) Za vreme trajanja posla, zabušant mora stalno dupe pomerati jadnicima koji, pored svog, obavljaju i njegov deo posla.

Stari naziv za jednostavne crne vunene kape, koje se podviju po donjem obodu da bi bolje zaštitile uši od zime. Proslavio ih je Džek Nikolson u kultnom filmu "Let iznad kukavičjeg gnezda", pa su po njemu i dobile ime. Devedesetih su postale poznate još i kao "dilerske kape", jer su ih nosili dileri deviza za vreme svog radnog vremena.

Oh my, God....It's full of stars...
je svakako jedna od najmisterioznijih rečenica koja je ikad izgovorena na filmu. To je ujedno poslednja rečenica koju glavni lik Dejvid Bouman izgovara u svom ljudskom obliku.
Odiseja u svemiru je dokaz kako temeljan rad može iznedriti vrhunsko remek delo kome se malo šta može zameriti. Artur Klark, pisac scenarija je u svojoj knjizi "2001, izgubljeni svetovi" izneo čitav proces nastanka ovog filma i tu se može videti kako su autori (A. Klark i Stenli Kjubrik, režiser) u suštini mukotrpno dolazili do onakvih filigranskih rešenja.
Cela priča je u stvari zasnovana na klarkovoj kratkoj priči "Stražar" u kojoj ekspedicija vanzemaljaca dolazi na Zemlju u vreme praistorije i sve što tu može da vidi su životinje od kojih jedne imaju kandže, jedne kljove, jedne oklop i majmuni koji nemaju ništa pa samim tim i izumiru jer ne mogu da dodju do hrane. Vanzemaljci inače lutaju svemirom i pomažu vrstama sa iole šanse za razvoj, da se usavršavaju i stvore neku civilizaciju. Na zemlji toga nema ali vodja ekspedicije ipak medju onim izgladnelim majmunima primeti jednog koji noću kad se sve utiša sedne na jedan kamen i uporno gleda ka mesecu. Vanzemaljac oseti dozu simpatije prema toj jedinki koja logično dobije ime Gleda-Mesec i ipak odluči da ovoj vrsti ostavi neka početna znanja za dalji razvoj.
Prva ruka scenarija je bila nastavak ove priče gde je ljudska civilizacija trebala da završi na Jupiteru gde ih već milenijumima čeka isti onaj vanzemaljac zadovoljan što je nekada davno ipak učinio pametan izbor.
Kroz dalji razvoj priče Klark i Kjubrik su ipak postajali svesni da, ako žele da naprave remek delo, moraju da se odreknu eksplicitnog prikaza vanzemaljaca i vanzemaljskih svetova i da bi bilo najbolje kad bi sve ispričali kroz simboliku. Rezultat svega toga je npr. onaj famozni monolit koji je majmunima doneo mudrost umesto nekakvog karikaturalnog vanzemaljca kao i ona čuvena psihodelična sekvenca kad D.Boumen leti kroz zvezdano polje da bi na kraju završio u hotelskoj sobi u kojoj se odvija njegova ubrzana transformacija u neki novi oblik života. Na taj način približili su se svim cepidlakama ovog sveta, hoću reći, svako može da ga tumači na svoj način. Religiozno orijentisani u monolitu mogu da nadju simboliku Boga. Filosofi pak mogu da shvate to kao neku apsolutnu mudrost, naučnici opet verovatno imaju neko treće stanovište i tako dalje. Isto važi i za hotelsku sobu. Prikaz vanzemaljskog sveta bi samo unazadio celokupni utisak filma tako da je i ovde ostavljeno gledaocima da tumače kako kome odgovara.
Ovo je u stvari najjednostavnija moguća priča. Priča o čovekovoj borbi za saznanjem, od momenta kad je kao evolucijski autsajder prevazišao svoja ograničenja pa do tenutka kad se vinuo daleko od svoje matične planete koja mu ipak jedina omogućuje biološki opstanak pa do momenta kad zahvaljujući tom hrabrom koraku čovek nastavlja egzistenciju u nekom novom savršenijem obliku života, kao dete-zvezda. Oh, my God! It's full of stars!