Vrsta proždrljive ribe koja napravi haos u biosistemu. Množi se kloniranjem, preuzme začas celo jezero i poništi svaku pojedinost i lepotu različitosti vrsta. Meso je otužno, puno kostiju, nekvalitetno, idu na kilo. Bez identiteta. A nekad, eh a nekad moja Zlatna Moruno u kom si Dunavu, u mome nisi.
- Pejnt obrve, riblje usne, providne oči, kako me rastuže sve ove babuške...
- A ne bi ih kao jebo?
- Mrzim taj argument. Al ok. Da, jebo bih ih nekom poluerekcijom. Babuške, proklete babuške.
Proces otkrivanja sopstvenog identiteta. Naime, tokom života, vazda te dobri pedagozi, roditelji i drugi uče kad, kako, šta treba da radiš i šta je za tebe najbolje. Najpre stojiš pred gomilom zlih rođaka i recituješ ''Pršti, pršti bela staza'', iako bi najradije baš u tom trenutku da istrčiš na ulicu i grudvaš se, pa nek pršti kol'ko 'oće. Onda, ako ne daj Bože naučiš da sviraš klavir, tek te čeka publika i niko te i ne pita da l' ti se u tom trenutku jebe za velelepne kompozicije. Onda moraš da poštuješ svakoga, zna se kad se, kome se, gde, kako, šta kaže, kupuje, ko treba da se voli, da se ne voli, kakvo društvo ti je primereno, kakvog izabranika, il' izabranicu treba da nađeš, da se sviđa svima i eventualno tebi, ako imaš sreće. Ako si dovoljno sposoban da napraviš kompromis, još si i na konju. Ili na magarcu, ako je tako ''bolje za sve nas''. Onda, tek kad odrasteš... Imaš gomilu pravila kako da napraviš CV, šta sve da slažeš, koji ti je hobi najpogodniji za primanje na određeno radno mesto, kako da uvežbaš osmeh stjuardese, montiran miniimum 35 godina. I od sveg montiranja, pojma nemaš ko si. Samo preko svoje prave ličnosti, gomilaš babuške i babuške. Svaka zatvara onu prethodnu. Gomila ljuštura. Lakše oljuštiti sav krompir u vojsci, nego sve te maske da dođeš do sopstvenog pravog lica. One poslednje lutkice, najmanje, ali najsadržajnije, do babuške koja nije šuplja. I saznaš ko si zaista. Pa neka si i najgori. Ali nisi samo kutija.
Vrsta sitne rečne ribe koju pecaroši ulove onda kada za ceo dan pecanja, iz vode uspeju da izvuku samo đon od pecroške čizme. Kada zaista ulove babušku, onda su upecali šarana.
NIŠTA
- "Kako si prošao juče na Dunavu?"
- "Slabo, slabo... par krupnijih babuški i ništa više. Ni riba nije više kao što je bila..."
_________________________________________________________________
BABUŠKA
- "Jesi l' uspeo da upecaš šta...?"
- "Boga mi, jesam... Šarančina samo takva, cenim pet i po - šest kila..."
- "Nemoj da pričaš... a gde ti je?"
- "Kako gde mi je...? Pa vratio sam ga nazad u vodu. Za mene je pecanje sport i relaksacija, ne patim ja za ulovom..."
Bakutan koji se natronta sa 10 slojeva predratne odeće pre nego što izađe na spoljnu temperaturu i izgleda duplo krupnija nego kad se raspakuje.
Na pitanje: „Ko je bio Mocart?“ duhoviti posetioci internet sajta Vukajlija, rečnik slenga, odgovaraju: „Svestrana ličnost. Čovek koji je komponovao muziku za Nokiu. Inače, bio je poslastičar i izmislio je Mozzart kugle. A voleo je i da se kladi...“
Danas · 06. Novembar 2008.