Babuška

Proces otkrivanja sopstvenog identiteta. Naime, tokom života, vazda te dobri pedagozi, roditelji i drugi uče kad, kako, šta treba da radiš i šta je za tebe najbolje. Najpre stojiš pred gomilom zlih rođaka i recituješ ''Pršti, pršti bela staza'', iako bi najradije baš u tom trenutku da istrčiš na ulicu i grudvaš se, pa nek pršti kol'ko 'oće. Onda, ako ne daj Bože naučiš da sviraš klavir, tek te čeka publika i niko te i ne pita da l' ti se u tom trenutku jebe za velelepne kompozicije. Onda moraš da poštuješ svakoga, zna se kad se, kome se, gde, kako, šta kaže, kupuje, ko treba da se voli, da se ne voli, kakvo društvo ti je primereno, kakvog izabranika, il' izabranicu treba da nađeš, da se sviđa svima i eventualno tebi, ako imaš sreće. Ako si dovoljno sposoban da napraviš kompromis, još si i na konju. Ili na magarcu, ako je tako ''bolje za sve nas''. Onda, tek kad odrasteš... Imaš gomilu pravila kako da napraviš CV, šta sve da slažeš, koji ti je hobi najpogodniji za primanje na određeno radno mesto, kako da uvežbaš osmeh stjuardese, montiran miniimum 35 godina. I od sveg montiranja, pojma nemaš ko si. Samo preko svoje prave ličnosti, gomilaš babuške i babuške. Svaka zatvara onu prethodnu. Gomila ljuštura. Lakše oljuštiti sav krompir u vojsci, nego sve te maske da dođeš do sopstvenog pravog lica. One poslednje lutkice, najmanje, ali najsadržajnije, do babuške koja nije šuplja. I saznaš ko si zaista. Pa neka si i najgori. Ali nisi samo kutija.