
Deo je starih masivnih regala koji zauzimaju čitav zid. Ima vratanca koja se otvaraju na poseban način i to ka dole a pritom su jedina koja ne škripe, plus imaju magnete (pojam i znak bogatstva 90-ih). Svemu služi samo ne osnovnoj nameni, čuvanju pića.
-E tata, daj mi 200 dinara.
-Nemam ništa. Idi pogledaj ima li u bifeu.
-Mama, gde je garancija na komp? Ne mogu da je nađem.
-Idi vidi jel u bifeu.
Последњи реликти комуњарских биртија.
Расути по мало забаченијим деловима града, јер су их из главних давно изгурали, Бифеи тужно животаре по приземљима стамбених зграда живећи од десетак сталних пропалих гостију, дежурних алкоса који ипак нису довољно прсли да драгсторишу и пар хипстера који долазе понекад само зато што је пиво јефтино.
Инвентар, конобарица и гости су остали заробљени у времену на дан кад је црко Маршал. Нико, нико никада није чуо смех у Бифеу.
Извинте, јел слободна столица?
Бееееееергх, сссслобода. Штакојкурац знаш тиослободи? Четреспр...
Ништа, ништа...
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.