Ono što nam stalno ide u susret,ali nikako da nam priđe.
Vremena o kojima se govori između memljivih zidova zadimljenih prostorija sa prizvukom nostalgije u glasu.
Taj neki period prije rata a dijelom i poslije njega koji se u nekim slučajevima dao osjetiti i u prvim godinama novog milenijuma.
Mnogo drugačije vrijeme od ovog današnjeg reklo bi se. Činilo se kako se moglo imati što se poželjeti moglo i osjećala se neka sigurnost ili bolje reći, neka iluziju iste. Iluzija koja je izgledala kao da će potrajati zauvijek...
Mada opet, koliko god se na taj period gledalo romantičarski iz ove perspektive, ostaje činjenica da se moglo al’ se nije umjelo.
A: Sad gledam nešto.
B: Šta?
A: Ma razmišljam šta sam sve mogao da imam danas da sam nekad znao sa parama. Ono mislio sam nikad mi ništa neće faliti pa mogu da se rasipam, kad pogledaj me sad. Vozim golfa dvojku kojem pritom ne rade brisači.
B: (uzdahuje) Eh, tako sam se i ja zajebao.
A: Jesi, ali niko nije kao ja. Mogao sam imati što god ‘oću danas da sam tad umio da se organizujem. Imao bih dva stana u Budvi… i jahtu bih ima’.
B: To je istina…. Da nijesi sve prokockao i potrošio na gluposti danas si mogao bit’ Bog u ovoj državi.
A: Moga’ sam i mašinu za sušenje suđa da imam pa da mi se žena ne dere poslije ručka kad treba da se pere suđe... Ma ni kombinat aluminijuma ne bi propao jer bih ga ja danas kupio…
B: (tapše ga saosjećano po ramenu)
A: I Šešelj bi se vratio kući…
