Често уз наглашено ЈА, као префикс, покушава да стави људима до знања да имате неке, у пичку материну битне информације. Толико битне, да ако их пропустите кроз зубе земља ће из места престати да се окреће, а птице на грани ће заћутати у шоку, отворених кљунова, јер чак ни оне нису знале за њих.

Покушавајући да објасниш одређеном павијану како његова страна приче тежи апсолутној необавештености и нетачности, дође тренутак кад једноставно схватиш да је твој труд узалудан колико и покушаји просечно интелигентне бабе да поверује у причу о смаку света и бољој продајној цени кртоле на кванташу у Златарићу.

Понекад је боље ућутати и са неком дозом резерве чинити ствари невероватно приступачним за сопствено сваривање али проблем се заправо јави кад се сетиш да ниси ти тај који треба да схвати "зашто (ни)је добро?" фазон и који си фактор УПРАВО ТИ у целом том циркусу. Отвараш му очи, причаш да би те чуо, једеш говна да их он не би јео, али не вреди.

Падне ти мрак на очи али још увек можеш да се контролишеш. Спустиш поглед, притајно застанеш са речима, осетиш како више немаш "контролу средине терена", сачекаш секунд и кажеш: "Боље да ћутим". Па се он/а онда нека сналази како уме, ти си своје одврмољио.