Najomraženije jelo kod dece.
-Sine ajd u kuću da ručaš, batali loptu! -Šta ima bako?-Boranija sine.-Neka bako, mogu nekad i po ceo dan bez jela, evo pitaj mamu kad dodje.
Narod. Onaj običan, najobičniji.
U tom vrtu gde sve vrvi od raznoraznog povrća, ona je uvek negde na kraju, u ćošku... jedino ona ide u onaj deo gde nema nešto mnogo sunca. Kad se đubri, ne odvaja se nešto mnogo jer ako uspe-uspelo je, a ako ne, nema ni veze, ima paradajz, tikvice, krastavci itd. Prva za odstrel tokom berbe da se ustupi mesto za nešto drugo.
Iako nije mnogo zahtevna, samo malo brige i pažnje i voala, eto prirodnog leka za depresiju, šećera u krvi, impotencije, izlučivanja raznih pojzena iz organizma i ostalo...
Al' ko da se bakće sa njom...
Tetka Ruža: Jaaaoo što mi lepe tikvice. :uzima u ruke: Mašala, hihi.
Paprika: Je l' bre baba? Što odnese boraniju juče?
Tetka Ruža: E, ajd ne rise. :mazi onu tikvicu: Hihi, obeležena tvojim usnamaaa
Paprika: Cccc, jebala te Viki.
Tetka Ruža: Prego?
Paprika: Ništa, ništa, ja korenu nešto.
Paradajz: Ljubim ruke madam. Lepo je što ste svratili. Kad god nam dođete nas dodatno sunce obasja. A i ta tikvica će lepo da vam stoji, ako me razumete.
Tetka Ruža: Hihi, rumeno moje lepo. Sad će Ruža malo da donese kalijuma. A? Može?
Paprika: Alo bre, oš ti da kažeš, zašto ubi onolko bilje, jebote?
Paradajz: I ako ste otamanili, ionako maline nisu mogle da se probiju.
Tetka Ruža: To više nije in, kupila sam đumbir, kažu da može i kod nas da raste.
Paradajz: Odličan izbor.
Paprika: Mamu vam jebem, pa dokle... E, gde ćeš bre, STOJ!
Tetka Ruža: More, i ti si mi dokurčila: hvata za stabljiku:
Paprika: Mirođijoooo, mirođijooooo, zabeleži ovo negde... :ČUP: Aaaa!
Paradajz: Neće nam više dosađivati. Nego, šta radiš posle?
----------------------------------------------------------------------------------
- Dobar dan mladiću.
- Kaži.
- Treba mi...
- El znaš šta meni treba?
- Kako?
- E, ti si peti od jutros i zaista ne mogu da se kontrolišem.
- Ja Vas molim da...
- Ma ko si bre ti?
- Nov direktor.
- A?
- Zatvori labrnju i reci mi gde je ovde wc?
- Tamo. :pokaza desno:
- Hvala, a sad idi do moje kancelarije i čekaj me ispred.
- Da.
... nakon dva sata...
- Izvinite, sve mi glupo da pitam ali možete li da pozovete direktora da pitam koliko još da čekam?
- Otkud tol'ka finoća Tiosave? Koliko radim ovde nikad te nisam videla takvog.
- Ma ćuti, došao nov direktor, ja se izdrah...
- Koji bre novi direktor?
- Pa onaj u trenerci što bio.
- Jesi li lud?
- Što?
- Ono je bre Miletov sestrić, Jeremija. Mnogo dobar lik. Umalo se nije upišao, žurio kući a kola nisu htela da mu upale pa svratio kod nas.
- Znači...
- Da. LOL!
Tako uglavnom baje nazivaju one ljude koji su na nizem nivou od njih, bilo da je to u smislu pameti, hijerarhije na poslu, visine, tezine ili neke slicne velicine, drustvene pripadnosti, boje koze, vecine, manjine ili neke druge velicine, uglavnom ima za cilj da pokaze da je onaj ko to izgovori iznad onih kojima je upucena uvreda.
.... sva ta boranija sto mnogo me ne zanima....
Sića, nevažno sasvim, kusur pa još manje. Moja baba se ubi objašnjavajući koliko je sve, pa i boranija, skupo na pijaci pa sam ja kao gradsko dete i nepoznavalac tržišta malo zbunjen. A i grašak mi je nekako sitniji i beznačajniji, o sulji, sulja da ne govorim!
Шлаг на торти када се прича глупим људима.
-И тако ти ја зајебем све те смараче, глупе људе, пуних себе и осталу боранију.
Kad nekog razvaljujemo u nekoj igri obično "punimo boraniju" gde ste punjač vi, a boranija vaš iznervirani protivnik.
-Neki tamo posle 20 hedšota u kanterima u igri 1 na 1: Ha, ha, puni boraniju.
-Njegov protivnik: A, u pičku materinu, odlazim ja odavde.
Јело које изазива изузетне антипатије код конзумената. Може да му парира још евентуално грашак.
- Милоше, сине, 'ајде да ручаш, благо баки.
- Шта има?
- Боранија, домаћа. Испратила ми Милева по деда Милисаву...
- Нека, баба, ја ћу ону попару од јуче...
Na sajtu vukajlija.com definisan je pluskvamfutur I i II , poseban morfološki oblik glagola, kojim se služe političari kada govore o ulasku Srbije u Evropsku uniju.
Kurir · 20. Februar 2011.