
Популарни назив за појачало изашло из вредних руку социјалистичког човека из фабрике Руди Чајавец у Бањалуци. Ако сте некада пробали Нектар пиво; е чајо вам је нектар пиво са DIN улазима.
Да ли због чињенице што су инжињери који су стварали у фабрици били школовани на војном факултету у Загребу или због довоструке природе фабрике, која је производила и јуришну војну технику, чаја, а и други производи из исте фабрике изледају као и сваки ручни бацач граната своје-ручне израде. Јасно написани натписи на међународном српском језику, јако подсећају на натпис "Пажња непријатељ прислушкује". Да офарбате чају у маслинасто зелено и натписе испишете на Руском, савршено би лего у радарско возило. Богатство дизајнерске проницљивости се угледа у томе да је свако дугме поприлично удаљено, па вам се не може десити рецимо да рукујући појачалом убаците гранату у цев, док подешавате нишан.
Пошто домаћински расоложени Бањалучани нису штедели материјал на оклопу (није био пластичан, ко је реко пластика), који са својим једноставним облицима изледа као да га је неко секао ручном тестером у стеги и поправљао рез турпијом (масив сине), зе кривио и завршавао за 20 минута (што није далеко од истине, јер се поступак може поновити, ако се изгуби неки део оклопа, који се током употребе доста често скида, ради поправке и селидбе глодара и зглавкара) ова појачала постижу завидну тежину. То је одговор на питаље како, су неки од асова домаћег рока успели да повреде лунбалне пршљенове бавећи се музиком, јер у то време није било техничара који утоварају опрему.
До сада мора да сте помислили да су ове справе биле јефтина Кинеска роба која се баци после једне употребе. Е па тај груби излед имао је и своје предности у виду дуговечности. Потенциометри и прекидачи осим што се нису уклапали у поимање музичке справе, могли су се идентични наћи на разним котловима, тешким индустриским машинама и дотрајалој војној опреми. На штампаној плочи која је била довољно дебела, да може да служи као понтонски мост и замењује две вреће песка сложене испред подрумског прозора, сви елементи су били довољно удаљени да је могао лимар са лет лампом да их скида и мења (а и мењао их је). То је значило да ситније кварове, можете да отклоните сами поред пута, а за крупније можете да свратите до било које карауле, да то дежурни везиста генерално прегледа, док се музичари окрепе уз војнички пасуљ, војничко купус и хлеб стар 4 дана. И ако вам рецимо филипс испише на штампаној плочи податке о елементу који је заварен, то не помаже поправци. То је зато што отпорник који је ту залемљен има такву толеранцију, да за резервни мораш чекати да падне насин сателит, да узмеш резервни. Док отпорници на чаји сем што нису носили ознаку за толеранцију, могли су бити замењени жицом од грејача из фена. Јасно је да звук гитаре из оваквог појачала другачије звучи, при различитој гласноћи, али то можете да приметите, искључиво ако имате слуха, а то и није било пресудно за музичаре тог времена, јер за положај високог официре ЈНА није био услов да ти дете има слуха.
У та времена био је чест случај да брат убије брата или отац сина, само зато што је спустио пиво поред миксете, иза чаје се дало сакрити, када обично зађање флашама у задрузи замени кућа летећих столица, притајене пепењаре и скривене потковице. За разлику од видео рекордера или DVD плејера, заиста можете купити чају који је пао са камиона буквално и који и даље ради.
После повлачења Анте Марковића из политике, чајо је остао био један од ретких уређаја које је, данас већ изумрли ТВ механичар могао да ти оправи и врати за један дан. У то време је постојала легенда да је један ТВ механичар отвори једног чају и пронашао паклицу Сарајевске дрине, коју је неко крио од родитеља (у то време није било цигара, шверцован дуван се куповао за девизе, а пушио се и век). Каже: расушио се јако дуван, али не да је плахно плућа. После тога се за сваки случај отварао сваки чајо који ти дође на лагер и опет је доста тих појачало преживело, да могу да се нађу у новинама.
Руди Чајавец уживо је био усташки пилот залуђен револуцијом и жељан промене у животу. Да ли због тога што је био заљубљен у Фрању Клуза или што је био жењан партизанског марширања у чарапама и паленте од букове коре, Руди је одлучио да неће да постане пилотски ас WII тукући гологузу, Руску сиротињу са безбедне висине по Стаљинграду и да га не занимају 24 (словом дведесет и четири) латино девице у Аргентини и Парагвају те је одлучио да под окривљем ноћи (бестијалне силе, помраченог ума) дигне усташама један савремени двокрилац којег је чували зли, усташки паукови (алудирам на паучину на застарелом авиону) и поклони га Титу. Са собом је повео мршавог техничара у случају да се Фрањо Клуз предомисли. Повео би он и више мршавих техничара, али је авион био само двосед. И ако је основао партизанску авијацију, Руди није дочекао своју борачку пемзију. Убрзо му је скинут са плавог Српског нема, а он сам нашавши у прилици да лично испроба вешту обраду меса којом су владали сељаци тог времена, није хтео да чека Бањалучке четнике (да мало поменем и своју родбину), него је сам прогутао метак. Приликом послератне доделе назива фабрика боље је прошао од Фрање Клуза чије је име постало синоним за облачење ( цитат, хаику Б.Ђ. "Одевајте се код Клуза да вам не назебе гооза.").
Srpski THOR,Beli mag/dobra vila na svadbi
Mašala mašala kićeni svatovi,domaćin zove da se peče krme,uštipci i janje.
Mašala mašala živio mladoženja prvo veče u zdravlju i sreći da je podereš k'o svinja masan džak.
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.