Deca cveća, večito mladi dugokosi momci i devojke, danas ipak umorni i uglavnom nemoćni starci od 60-70 goina. Ljudi koji su tih ne tako davnih šezdesetih i sedamdesetih pokušavali da promene svet na bolje, veovali su u univerzalni mir i ljubav, povratak čoveka prirodi, i iznad svega borili se za prekid krvavog rata u Vijenamu.
Vozili su svoje šarene autobuse i kombije, iscrtane cvećem i pisevima, ložili velike vatre oko kojih su sedeli, pevali uz akustične gitare, ili goli igrali.
Verovali su da čovek ne treba da se stidi sebe takvog kakav jeste, da je predivan i da treba da živi u skladu sa prirodom. Borili su se za seksualne slobode, pravo glasa, prava mladih, prava životinja, protiv gladi, rata, tlačenja..
Poširivali su vidike uz LSD i razne druge opijate, verovali u slobodu, znali da je život jedan..I bili su srećni.

Danas na njih možda gledamo kao na gomilu narkomana, deluju pomalo smešno kada ih vidimo, i čudimo se onima koji još uvek veruju da možemo promeniti svet. Deluju kao osilni ostatak jednog nepovratno prošlog vremena..

Ali to vreme je ipak bilo zdravije i lepše. Imali su svoje ideale koje su sledili i u koje su verovali. Imali su jedan Woodstock, Hendriksa, Dorse i Morisona, Dženis Džoplin, Smoke on the wather, dugu kosu koju su nosili sa ponosom, čistije reke, poljane, nebo, svoje zvezde, i jedni druge.
U glas su pevali Dust in the wind, u šta su se na kraju i pretvorili..

Potomstvo oca Nevena i majke Ruže.

Muškarci koje vidite na ulici na dan 8.3. Pojava se ciklično ponavlja svake godine i traje taj jedan dan.