
Parola ljudi koji se bave trgovinom belim robljem.
Moto mnogočlanih porodica romulanske nacionalnosti koje žive od prosajčenja i srodnih delatnosti.
-Vinetu, ti stojiš levo od banke, čim se skinu sa bankomata da nalete na tebe. Sandokan će preko puta, ako krenu preko pešačkog, pošto brzo raste jebem ga u usta, neka uzme onu štaku što smo je juče navatali i nek glumi da je bangav. Sabina s bebu neka sedne desno, kod kafanu, ako se okrenu prema centar.
Akila i Ali nek obilaze kafići u centar, a Mirela i Dominik oni pored reku. Đontra i Admir nek uzmu konjče i kola da skupljaju gvožđe od vrata do vrata, kad padne mrak neka vide da l' mož se odšrafi onaj gvozdeni mostić kod malu reku.
Tarzane ti ko najstariji i najači si zadužen da pružaš zaštitu i skupljaš pazar, javljaj mi na mobilni svakih pola sata kod Zokija kako je stanje. 'El jasno?
-A tato, ako nam opet nude da nas vode u pekaru umesto pare?
-Nek si nabiju kurve kiflu u mindžu! Na izvršenje! Murš!
Nešto kasnije u lokalnom ugostiteljskom objektu:
-O gos'n Tajsone, kako ste? Izvolte, izvolte!
-Ma ne valja gazda Zoki, loše, loše...gadno vreme došlo...
-Eh da, vala baš, al' šta ćete...Uobičajeno mesto?
-A-ha. Imaš upaljač?
-Da, naravno. A vaši su svi dobro? Devet komada, jedno drugom do ušiju, tako?
-Jes', jes' dobri su svi...Daj mi duplu ljutu i stavi crevca na žar.
-Važno je da su živi i zdravi. Deca su najveće bogatstvo. Srećan ste vi čovek. Odma stiže!
-E to si dobro reko! I pojačaj deder malo Ljubu, života ti. Ako on smeta njenom ocu, meni ne smeta malo glasnije.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.