Година кад је динар имао највише нула, година кад су се паре штампале непрекидно и одмах губиле вредност, кад сам сваки дан јела белу чоколаду коју ми је кева правила од млека у праху из хуманитарне помоћи, кад нам је замрзивач био пун салама из Бачке Тополе јер је наш комшија познавао лика који је радио у тој фабрици, година кад сам скакала до плафона кад ми дође ујак и донесе једну марку, година кад је све морало да се прерачунава у марке, година кад се цена мењала из сата у сат или чак из минута у минут, година кад су цене у продавницама биле представљане у бодовима (1 бод = једна марка), година кад је брачни пар пензионера за две децембарске пензије могао да купи две литре млека и кило качамака да има за дочек нове године, година кад су рафови у продавницама били празни...

На крају, година за коју дајем орден свим родитељима јер су успели да преживе и прехране своју децу...

Godina koja je izgleda bila najteža za ljude, šta god da im je danas potrebno a nemaju novca za to oni uvek izgovore ovo nije bilo ni devedeset treće .....