Godina kad je dinar imao najviše nula, godina kad su se pare štampale neprekidno i odmah gubile vrednost, kad sam svaki dan jela belu čokoladu koju mi je keva pravila od mleka u prahu iz humanitarne pomoći, kad nam je zamrzivač bio pun salama iz Bačke Topole jer je naš komšija poznavao lika koji je radio u toj fabrici, godina kad sam skakala do plafona kad mi dođe ujak i donese jednu marku, godina kad je sve moralo da se preračunava u marke, godina kad se cena menjala iz sata u sat ili čak iz minuta u minut, godina kad su cene u prodavnicama bile predstavljane u bodovima (1 bod = jedna marka), godina kad je bračni par penzionera za dve decembarske penzije mogao da kupi dve litre mleka i kilo kačamaka da ima za doček nove godine, godina kad su rafovi u prodavnicama bili prazni...
Na kraju, godina za koju dajem orden svim roditeljima jer su uspeli da prežive i prehrane svoju decu...
Godina koja je izgleda bila najteža za ljude, šta god da im je danas potrebno a nemaju novca za to oni uvek izgovore ovo nije bilo ni devedeset treće .....
I: Vala da nemam pare da kupim jedan pišljivi plug....
II:Vala ja ne znam stvarno ova nemaština ovo nije bilo ni devedeset treće...
